Од ове тко срјеће већма је надиљен,
он море бит веће несрићом расцвиљен;
и тко је веће благ, он већма јур преда,
а тко је благом наг, бризи се тај не да.
Како ја, докола љувено не здружих 5
два личца охола од оне ку служих,
ништа ја не помњах зашто бîх сиротом,
у стану мом домњах покојно животом;
зач веле ни мало не могах изгубит,
а сад је припало мени се сам убит; 10
зач имах госпоју јакино суначце
на вољу ка моју приказа срдачце.
Тер кад ја највеће бîх честит и блажен,
од худе несрјеће плачно сам поражен;
ар ми ју приузе и зграби са сву моћ 15
тер очи ме сузе, цвилећи дан и ноћ.
А затој не жели, чловиче, нидну ствар,
ни се, чуј, весели земљи да с' господар;
ар је све таштина ови свит што проси,
јакино маглина ку витар заноси.20
