Обраћа бесједу к њој
Једа кад будеш хтјет, крунице гиздава,
ови труд мој видјет, који ми смрт дава,
тере се ти смилиш за твоју доброту
и мому подилиш покоја животу?
Васколик ови свит не сциним, вило, ја 5
нег личца твога цвит у кому сунце сја.
Иман'ја и злата не желим стећ увик,
моја би бил' плата болесну срцу лик;
тадај би са мном бил' иман'је и слава,
кад би ме ти љубил', крунице гиздава. 10
Ино ми не липше у мому животу,
нег ме јад усише за твоју липоту;
ер ми се усели у срцу мом рана -
твој урес весели, мâ вило избрана,
доброда позирам румено личце тве, 15
тер на час умирам, желећи бриме све;
доброда говорим са круном од вила
и образ твој дворим, да би ме схранила.
Веле је мени тој, мој цвите једини,
да гледам урес твој, веле дух мој сцини. 20
Ма бих хтил да познам тву љубав, крунице,
нека т' се свасма дам служити тве лице;
ер моју љувезан тко би ју зговорил?
прибиваш ноћ и дан у срцу мому, вил!
Тако ми Вишњи дај на милос к њему прић, 25
час и хип патим вај липости твоје цић.
Ино ти нећу рит, крунице гиздава:
живот мој на сај свит теби се придава.
