Овце пасе Никола чобане,
Овце пасе по зеленој гори.
С њим их пасе Омерка дивојка.
Пасли су их девет годин дана.
Још си нису ричи проричили, 5
Нити с грдим оком погледали.
Кад наврши девет годин дана,
Проговара Никола чобане:
„Бога теби, Омерка дивојко,
Ја се шећем старој мајци својој." 10
Проговара Омерка дивојка:
„„Љуби мене, Никола чобане,
Љуби мене на трави зеленој!""
Одговара Никола чобане:
„Не љубим те на трави зеленој, 15
Већ ја теби тврду виру дајем
I још Бога за свидока зовем,
Да те не ћу младу оставити."
Онда оде старој мајки својој.
„Бога теби, стара мајко моја! 20
Жени мене с Омерком дивојком!"
„„Бога теби, драго дите моје!
Не женим те с Омерком дивојком,
Већ те женим за Туркињу младу.""
Проговара Никола чобане: 25
„Ак’ ме жениш с Омерком дивојком,
Омерка ће овце завраћати,
Ти ћеш стара камаре шетати.
Ак’ ме жениш за Туркињу младу,
Туркиња ће камаре шетати, 30
Ти ћеш стара овце завраћати."
Али стара чује и не чује,
Она седла биле коње своје
I покупи господу сватове
I одоШе по Туркињу младу. 35
Омерка им путе притицала —
С једном руком сузе умивала,
С другом руком овце завраћала.
Кад вођаху Туркињицу младу,
Омерка им путе притицала — 40
С једном руком сузе умивала,
С другом руком овце завраћала.
Проли сузе Никола чобане.
Питаше га сваћа и господа:
„Што је теби, Никола чобане? 45
Зар је теби болест додијала?“
Проговори Никола чобане:
„„Није мени болест додијала,
Већ је мен’ на срцу друга рана.""
Кад су дошли двору бијелому, 50
Проговара Никола чобане:
„Бога теби, стара мајко моја!
Дај ти мени перо и хартије,
Да ја пишем Омерки дивојки."
Дала му је перо и хартију, 55
Пишући је душицу спустиа.
Онда се је сваћа пристрашила,
Што ће сада с мртвим учинити?
Носили га по Косову пољу,
По Косову пољу широкому, 60
Да га носе к оној билој црикви.
Омерка им путе притицала,
С једном руком сузе умивала,
С другом руком овце завраћала.
Проговара Омерка дивојка: 65
„Бога вама, сваћа и господо!
Метните га на траву зелену,
Да ја видим је л' је проблидио,
Да ли му је глава провенула.“
Говорећ је душицу спустила. 70
Још се сваћа више престрашила,
Што ће сада с мртвим’ учинити?
Па их носе по Косову равном,
Да их носе к оној билој црикви.
Николу су с десна закопали 75
А Омерку с лива покрај црикве.
Из Николе зелен бор уресте
Из Омерке винова лозица.
Лозица се око бора вила.
Кад је било девет годин дана, 80
Долазила мајка Николова,
Долазила, тер је беседила:
„Бога теби, Никола чобане,
Што се ова виновска лозица
Око бора зеленога сплела?" 85
Проговори Никола чобане:
„Ни се ова винова лозица
Сплела око бора зеленога,
Већ је ово Омерка дивојка.
Сплела се је око срца мога, 90
Да би мајко змија око твога![1]
У првашња времена свуда позната, јер се свуда и данас од ње више одломака добива.
Друга се иначица завршује овако:
Липо су је у гроб поставили
Још и липше у гроб захранили.
Из ње зресте винова лозица
Из Николе зелени јаворе.
Увила се винова лозица
Зеленога око јаворића
Как’ дивојка около фантића.
Онде дојде Николина мајка,
Онде дојде мајка Омеркина.
На се меће велике заклетве:
„Проклет буди отац и мајчица (свака)
Ки раздружи што је срцу драго!
Да б’ му душа у паклу згорила,
До вике се с врагом пробивала,
Амен!“
Стј. Жижа бр. 42. од пок. Јос. Батела из Барбанштине.
