Невирна љуба Грујина
Гору јаше Грује јунак млади,
С Анђелијом вирном љубом својом,
Гору јашећ љуби говориа:
„Анђелија, љубо моја вирна!
Дримком дримљем,и мени се спава, 5
Оћу ли се поуфати на те,
Да ја спавам под јелвом зеленом?"
„„Боље на ме, него и сам на се.""
Кад је Грују санак привариа,
Љуба му је руке савезала, 10
I се пење на јелву зелену.
Она виче иза свега гласа:
„Бога вама, до два Турка млада!
Грују вам је санак привариа,
На сну сам му руку завезала, 15
Јер је Грује турска убојица!"
Кад су Турци љуби разумили,
Они теку кроз ту гору црну,
Кано вуче, од горе хајдуче.
Када Груји Турци дотекоше, 20
Грује се је санка разбадриа.
Љуба јаше на коњика врана,
Под њом Грујо врана коња води.
Ал је јадан Грујо говориа:
„Да би кому погледати било, 25
Али граду ал јунаку младу,
Како брижан Грујо везан оди,
Под враном си љуби коња води!“
Грује својој љуби говориа:
„Анђелија, вирна љубо моја: 30
„А1 узми ми чедо из рамена,
Да га црна гора не истргне!“
Ал је љуба Груји беседила:
„Нека ти га, ајдучко колино,
Да му с ћаком пукнуло срдашце!“ 35
Они греду доли на вароше,
Онди Турци рујно винце пили
I мед њима љуба Грујичина.
Служило их момче Грујичино.
Мало момче домишљато било, 40
Мишало је вино и ракију,
Док је Турке вино принемогло.
Када ј’ Турке вино принемогло,
Спиду Турци главом без узглавља
I мед њими љупца Грујичина. 45
Грује свому момку говориа:
„Андријашу, драго дите моје,
Узми ћорду кучки невирници
I опрашћај руке ћаћку свому!“
Већ је Грује снагом прикиниа, 50
Нег је момче ћордом приризало.
Груји крвца руке обалила.
Мало се је момче пристрашило.
„Не страш’ ми се, липо момче моје!
Није крвца од ћаћкових руку, 55
Нег је ово крвца од конопа."
Кад си Грује руке опростиа,
На сну Турцим главе одфатиа,
I он зове кучку невирницу:
„Устан гори, кучко невирнице, 60
Сунце жарко поље прискочило.
Ти си зови до два Турка млада,
Јер је доба да ми путујемо."
Кад се она санка разабрала,
Тот су Турцим главе отфаћене. 65
Она јаше на коњика врана,
Бижи бигом у горицу црну.
А1 је младој Грује говориа:
„Бижи, кучко, убигнути не ћеш.
Да би синоћ била убигнула, 70
Јутрос би те зором уфатиа.“
Обуче јој од воска кошуљу,
На глави јој огањ наложиа.
„Не гор’, Грује, жуте косе моје,
Много си јих пута помрсиа.“ 75
„„Мрсиа сам, али сам невирно.““
Црне су јој очи догарале.
„Не гор’, Грује, црне очи моје,
Много су те пута угледале!“
„„Угледале, али су невирно.““ 80
Липо јој је лишце догарало.
„Не гор’, Грује, липо лишце моје,
Много си га пута обљубиа.“
„„Љубиа сам, али сам невирно.““
Биле су јој дојке догарале: 85
„Не гор’, Грујо, биле дојке моје!
Много пута си их приврниа.
Липа су ти сина одгојиле,
Липа сина млада Андријаша,
Који те је од смрти врниа.“ 90
Кад је Грује ричи разумиа,
Грује малом момку говориа:
„Андријашу, драго дите моје!
Ти зацрпи једно видро воде,
Гаси дојке мајки невирници. 95
Нека гори, огњем изгорила,
За невиру, ку је учинила!
(Друге ћеш се љубе добавити).“
Стј. Жижа, бр. 22. од попа Кошаре, из Премантуре.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
