Нер тко је срцем лав и камен у себи

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Нер тко је срцем лав и камен у себи
Писац: Шишко Менчетић
123. песма првог дела Рањинина зборника.


Нер тко је срцем лав и камен у себи




Нер тко је срцем лав и камен у себи,
   а камо тко љубав оћутил сад не би,
   гди овај у зору устаје сваки дан,
   тер на свом прозору постоји мало ван.
Ну мисли ткогоди: вриме тој навлашто 5
   како туј исходи ње липос и зашто?
   Не ставља нидан вар да ју ће тко видит,
   све како она ствар ка не зна јоште свит.
Тер нећу сповидит нередно што буде,
   ли знам тој ер видит љувени сви жуде. 10
   Дану ћу говорит рич ка је прилична
   и што ће туј творит ње липос обична.
С косицам изиде около, дим, грла
   тер ми ум не приде да је ствар умрла;
   ну гди се прси бил' укажу мало ван, 15
   ончас ми од ње стрил донесе жесток план.
Ар у њих виђу слас ка се рећ не може,
   тер хоћу ја у глас заупит: "Мој Боже!"
   Ну позру сам к себи тер зачну говорит:
   "За живот тај не би ни слично сатворит, 20
зашто би тој сада могло бит и слидит
   да веће никада не мож њу тач видит!"
   За тогај дил не дам вољи ја туј крипос,
   до сврхе тер гледам што твори ње липос.
Најпрво донесе све што је потриба, 25
   косице чим ресе, ке нам су подхиба;
   ке хитро расправља, а пак их раздили,
   у венчац да ставља руками прибили.
Тер ово гди твори, узмним ја, дим управ,
   сваки влас говори: "Овди је сва љубав!" 30
   Такај се чудеса од косиц ње чине
   да стану небеса и морске пучине,
да стану сви витри тер власом не крену;
   ње липос гди хитри, свак би мнил серену.
   Ну кад јо' на глави угледам туј круну, 35
   од жељне љубави живот мој прокуну;
зач ми се замути сва мисал у пламен,
   гди срце оћути у себи нов зламен
   и нику већу моћ неголи љувену,
   тер узмним живот оћ ћутећи гди вену. 40
најлише уокол када се обазре,
   како хрт и сокол за ловом када гре.
   Ну памет стави сад свак тере рец' мени:
   тко не би онди јад оћутил љувени?
тко не би поболил тадај се јадовно? 45
   тко не би још волил здружит ју љубовно
   неголи иман'је, неголи на свит ствар
   ка би ми уфан'је могла дат да сам цар?
Кад вазе да запне до грла прси бил',
   колико да напне на мене лук и стрил, 50
   ар ми су замама, љувен јад и налип,
   гди на ње још сама погледа за мал хип;
тер гди се прозиру како лед и роса,
   од жеље умиру, стигне ме тај гроза.
   Ну чим их заплете тим траком од свиле, 55
   многе т' ми долете у срце још стриле;
и много т' туј мени позор лип и косе
   тер усти румени сву памет занасе.
   Ма прси гди стеже, овој сам становит,
   да ме туј завеже већма трак јадовит; 60
тер мени јур приде врх свега желит тој,
   кад она отиде гиздаво у двор свој,
   и докле опет прит не буде нарок тај,
   не да ми жеља скрит здихан'је али вај.
Тер кунем онди дан и сунце и зору, 65
   кад сам њу видил ван на свитлу прозору;
   зач ми јад понове љувене крипости,
   да живот смрт зове задил ње липости.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 494 године.