Не мњу да познаје још овај од госпој
ер јој се прједаје за роба живот мој,
одколи умакнут неће стрил љувени
ки с миром одахнут не прашта час мени.
Ер кад би познала, процијених у себи, 5
грозно ме скончала у жељах тач не би;
ни би ме мучила јакино да сам крив,
ну би ме учила како ћу бити жив.
Ако ли познаје ер јо' се дају роб,
али стрил пуштаје, не сцијењу добру коб: 10
да ће ме јур убит, одлучи љувено;
да ће ме изгубит, намисли свршено.
Даке би још боље да нијесам ни зачет,
ер ћу с те невоље изгубит још памет.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.71-72, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
