НАТЈЕЦАЊЕ АЈАЧА I УЛИСА ЗА ОРУЖЈЕ АКИЛОВО
КРАЉ АГАМЕМНОН, ВИЈЕЋЕ ВИТЕЗОВА ГРЧКИЈЕХ, КОР БОЈНИКА, АЈАЧ I УЛИСЕ
АГАМЕМНОН:
Рузумни Улисе,
Ајаче храбрени,
кијех име слави се
у многој свуд цијени,
поколи худа чес 5
и зла смрт немила
узела нами јес
бојнога Акила,
Акила, ки худијех
би пораз Тројана, 10
а дика Грка свијех
и права обрана —
оружје свијетло ово,
дар вишњијех од неби,
ке је рухо његово, 15
а наша стража би,
није разлог да саде
ни нами науди,
ни смртне заваде
међу нам пробуди; 20
тим маче срдите,
кијем сте се бит справни,
на мјесто ставите:
мјеста оди боју ни.
Ми ћемо вас, ваше не 25
деснице судити,
тко има влас храбрене
оклопе носити.
Пожуда није нас
од ваше од смеће; 30
храните вашу влас
потребе за веће.
Крв се је велика,
за узет Троју град,
од нашијех бојника 35
пролила и до сад.
Што ће ријет Пријамо
и Троја, видећи,
да се ми свадјамо,
и да смо у смећи? 40
Неугодна гди је смећа
у штетном немиру,
краљества највећа
губе се и затиру.
Сваки вас разлог свој 45
с начином најбољијем
изријети сад настој
прид мојијем пристољем.
Када вас чујемо,
праведне осуде 40
учинит ми ћемо,
разложно ко буде.
АЈАЧ:
Прид плавима, вишњи боже,
ови разлог мој суди се,
и са мном се смије и може 55
натјецати тамни Улисе!
а од плама Хекторовијех
побјегнути не има срама,
које од дријева славнијех овијех
моја отјера крепос сама. 60
Да ли је љепше химбеноме
и таштом се рват ричи,
нег десницом витешкоме,
ком се вриједно срце дичи?
Мом јунаштву ласно није 65
бесједам се помагати,
ни се мање разумије
он јуначки дјеловати.
Ја чињењем, он говором,
можемо се слични рити, 70
мене он ријечим, ја ћу створом
њега свуда придобити.
Ну потребе не имају
ма храбрена свијетла дјела
да се вами сповиједају, 75
ка су се од вас свијех видјела.
Нека Улисе приповиједа
своје варке покривене,
које нитко вик не гледа,
кијем су свједок ноћне сјене. 80
Заисто лијепу и велику
плату просе моји труди,
ако крати сву ње дику,
тко ју са мном пита и жуди.
Ствар је од мале сцијене и среће, 85
ни се охолас може звати,
стећ дарове и највеће,
које Улисе уфа имати.
Од овега веће суда
он подобну плату измаче, 90
ер ће добијен гласит свуда,
да се правдо шњиме Ајаче.
Још да нијесам од свијех први
по храбренству свијем видјену:
по ведром сам свијето крви 95
и могућем по племену.
Теламон је отац мени,
ки с Еркулом његда у боју
у великој дићи и сцијени
град лаживи узе Троју. 100
Он у дријеву најпрвому,
да рун златни с трудом стече,
јур с Јазоном по црному,
валовитом мору тече.
Нега роди Еак славни, 105
судац тамнијем државами,
гди Сисифу злом неставни
низ плећи се ваља ками.
Еаку вишњијех краљ богова
родитељ се дичи већи: 110
од славнога тако Јова
Ајаче се броји трећи.
Не ћу да је поносито
од помоћи мени племе,
по свем свијету гласовито 115
витезовим храбренијеме,
ну је братучед мени Акиле,
од кољена ми смо истога:
ствари просим, ке су биле
братучеда славна мога. 120
Што имаш с нашијем ти племеном,
О Сисифов роде буди,
ки си од њега с твом химбеном
и лупешком гори ћуди!?
Је да, јер сам од свијех прије 125
дошо на бој гласовити,
за ме оружје славно није;
нег ти хоћ’ се њим ресити?
Ти на бијење ки се опћено
најпоследњи од свијех справи, 130
чим се од страха на вухнено
махнитање с прва стави.
Али хитри Паламеде
врха дође твој хитрини,
својом штетом ки те изведе, 135
и на бој ти доћ учини.
Тер да теби, који на се
не ктје оклопја никојега,
тврдо оклопје сад пода се
заточника најбољега, 140
а да мени, бојне труде
ки сам први загрлио,
дар се лијепи бранит буде,
кијем се родјак мој ресио?
Ах, да је оно хитро твоје 145
махнитање на збиљ било,
или да пук вјерово је,
да се није тој хинило!
Ах, да грчка војска вику,
научитељу нашијех зала, 150
у овему боју прику
за друга те није имала:
не би оставјен Филоктете
на пустошном Лемну саде
с нас, ки чусмо твоје свјете, 155
све трпио туге и јаде.
Он сред јама и планина,
гди се тужан крије и туче,
тебе и кућу тву проклина,
цвили, плаче, и јауче. 160
Ако вишњи двор богове
има, који свијет владају,
видим клетве гдје његове
све на главу тву падају.
Цвилим, плачна гди витеза 165
остависмо с тве кривине,
с кијем нас тврда клетва свеза
у тројанске доћ крајине,
а сви знамо, да он храни
Еркулове кобне стриле, 170
без кијех не ће вик Тројани
испод наше пасти силе.
Мјеште охолијех непријатеља
болан младац њима сада
згађа звијери, птице стријеља, 175
за покријепит себе од глада
и с тијем свјерна невољами
диха и живот свој проводи,
ер га није међу нами,
гди се Улисе зли находи. 180
I Паламед сад би хтио,
кому он згради смрт жестоку,
да је оставјен опустио
на пустошном кому отоку.
Од њега се веће освети 185
с нашом штетом прем великом,
чим га учини злотвор клети
без кривине издајником:
у шатор му пун пораза
много злато чини скрити, 190
које Грком свијем указа,
за сву лажу потврдити.
Наше овако он бојнике
или умори, или оставља,
његове су ово дике, 195
на ове боје он се ставља.
Замани је тве химбено
и лаживо говорење,
којијем чиниш да је примјено
худо и злобно тве чињење; 200
по говору меденому
не скри твога вик прикора,
кад у боју крвавому
старца остави ти Нестора:
цијећ теготе мнозијех лита 205
јер коњ под њим рањен паде,
он у тебе помоћ пита,
издавно му ти се украде.
Диомеде је свједок мени,
да се лажа не говори, 210
ки бијег и страх твој ледени
мнократ кара и прикори.
Ну праведнијем бог очима
дјела умрлијех људи гледа:
од помоћи потребу има, 215
ко друзијема помоћ не да.
Тад би разлог, ко ти остави,
да и тебе друзи оставе,
и да закон твој неправи
изврши се врх тве главе. 220
Рањен, крвав, ста вапити
страснијем гласом: је да бога!
Ја грем видјет, што ће бити,
а за обрану битја твога.
Замјерих те на тле у праху 225
и жестоке пуна смеће,
гдје у блиједому бјеше страху,
мало мање умро веће;
скрих те од худијех противника
тешкијем штитом и обраних, 230
и, најмана што је ма дика,
твој страшиви живот схраних.
Сахрањен се с на тли дигну,
ки прије рањен вас лежаше,
тер ко вјетар хро побјегну, 235
јак да ране не имаше.
Сад, ако се натјецати
нехарниче хоћ’ са мноме,
на оно се мјесто врати
с истијем страхом и раноме, 240
и без ниједне веће ријечи
под штит ови скриј се из нова,
тер се са мном туј натјечи
рад оружја Акилова.
Знаш, кад једном с боговиме 245
дође на бој Ектор бојни,
и садружен бјеше шњиме
скуп јунака неизбројни:
не само се ти пристраши,
љуто прид њим и устресе, 250
јаче од тебе ну поплаши,
таки он собом страх донесе;
ну чим сабљом не смиљеном
наше војске сијече и мори,
охолом га тешком стијеном 255
сам Ајаче на тле обори.
Сам Ајаче јоште њега
смје на пољу уздржати,
кад од Грка нај јачега
дође на бој позивати. 260
Ја по срећи ко нај јачи
бих извадјен супроћ њему;
ни ме он доби, ни потлачи
у погубном боју онему
Гди би с твојијем бесједами 265
кад Тројани пуни гњева
с Јовом, с Фебом, с гвоздјем, с плами,
нарипише нам на дријева?
Ја сам с крепцијем мојим прсима,
о витези, ко сви знате, 270
штит неизбројнијем бих плавима,
гди се вратит дома имате.
За све плави када мени
једне оклопе дат будете,
њима и вами штит опћени, 275
а не мени, подаћете.
Славно оружје ја не просим
мене оружје славно пита,
ке на себи кад узносим,
час му биће вјековита. 280
Од храбренства нека свога
дјела Улисе сад говори,
ко Долона нејакога,
како издавна Реза умори;
Пријамова како сина 285
он учини роба Елена;
ко прилика Паладина
би од њега уграбјена.
Од мучеће тамне ноћи
у највећој у мрклини, 290
0 Диомеде, с твом помоћи
свако се ово дјело учини.
Ако за ова тамна дјела
њему оружје дат имате,
раздијел’те га у два дијела, 295
тер Диомеду боли дате.
Али ко се тамњак сада
искат свијетли дар не срами,
ки се у дјелијех својијех влада
не с оружјем, нег с варками?! 300
Кацига ће свијетла ова
оповиједат свом свјетлости
ноћна дјела сва његова
и приваре и тамности.
Под теготом силна оклопја 305
невољан ће свеђ падати,
ни ће моћи тешка копја
у десници уздржати;
ни му лијева, крађам дана,
штит носити подобна је, 310
врбу кога удјељана
свега свијета прилика је.
Твој те велик гријех потиче
већи од снаге дар просити,
ки ће тебе, несвијесниче, 315
нејачега учинити;
кијем кад Грци с малом диком
тебе уресе, а не мене,
бићеш узрок противником
не од страха, нег од плијене: 320
од бремена толикога
нећ’ моћ ласно бјежат веће,
чијем си јачи од свакога,
што су части тве највеће.
Врху свега нов и цио 325
ти штит имаш по све стране;
мој је веће дослужио,
на неизбројне шупаљ ране,
тим измјену нову гледа.
Ну што се овди ми моримо 330
с натјецанем од бесједа?
Дјелима се натјечимо!
Непријателскијех посред мача
славно оружје тој врзите,
тер Улиса и Ајача 335
правдати се туј пошљите!
КОР:
Ајаче, разлог твој
хвале је пун многе;
Улисе, сад настој
ријети тве разлоге. 340
На правди ко сједи,
да частан остане,
разлоге не штеди
и друге чут стране.
УЛИСЕ:
Да молитве ваше и моје, 345
О витези грчки избрани,
вишњи Јове примио је,
и да бјехмо услишани,
не би ове правде биле,
паче у многој јоште хвали 350
ти би оружје твоје, Акиле,
а ми тебе уживали.
Кога покли тежак дости
вами и мени удес узе,
низ очију од жалости 355
протјечу ми грозне сузе.
Тко да оружје славна Акила
сад с разлогом на се стави,
нег на славна који дила
нега изведе и прослави? 360
Не помози само овему,
неспметан што се чини;
ер непамет јес у њему
веле већа, нег се хини.
Ни хитрина мени моја 365
науди, која веће крати
све колике вас настоја
служит, бранит, помагати.
Сладак говор мој примјени
(ако се имам хвалит чијеме) 370
сад користан буди мени,
ко би стварим свеђ вашијеме.
Рад бесједе пуне уреса
ја завидјен не имам бити:
даром данијем с гар с небеса 375
човјек се има свеђ дичити.
Славнијех дједа свјетлос многу,
и што нијесмо ми добили,
једва наша зват се могу:
најсвјетљи смо нашијем дили. 380
Али за што Ајач рече,
да је праунук бога Јова;
истијем редом моја истјече
крв од краља свијех богова.
Мене Лаерт; Арчесио, 385
Јовов пород, њега роди,
и ко је свога брата убио
међу њим се не находи.
Меркуриов с друге стране
род је мајка ма љубјена; 390
богове имам изабране
с обје стране од племена.
Ну ни свјетлос материна
ер ме уздиже над све ине,
ни ер ми је крв очина 395
од убојства без кривине,
не ћу оружјем Акиловијем
да сад мене почастите;
само моје с Ајачовијем
достојање измјерите. 400
Али ако би он провео,
за стећ разлог супроћ мени,
Теламону што Пелео
прави брат је и родјени;
достојање исте крви 405
у овем суду не гледајте;
по крепости тко је први,
тому одјеће свијетле дајте.
Ако ли се госпар њима
исте од куће изабира; 410
славни Акиле ближијех има:
оца Пелеа, сина Пира;
у државу њих рођену
пошљите их њим најприје,
ер Ајачу по племену 415
и по крви мјеста није.
Не мање је близу од њега
Теукро Акилу храбреному,
ну не мисли ради тега
об оружју славну овому. 420
Јоштер да га и он пита,
то бисте га њему дали,
али бисте племенита
дјела само ви гледали?
Тим, покли се дјелим само, 425
ка човјека свијетла чине,
ми натјецат сад имамо,
не свјетлостим од родбине
ја сам веће учинио
дјела, нег ли их; мог изријети, 430
од кијех ћу ки год дио
вам по реду исповидјети.
Нереова кћерца Тети,
Акилова мајка мила,
знајућ да ће њој отети 435
синка у боју смрт немила,
од људске га дружбе измаче,
и у женске скри хаљине,
чијем привари тебе Ајаче,
и с тобоме многе ине. 440
С трговинам ја женскиме
скрих оружје за њ достојно,
и витеза одкрих њиме
и његово срце бојно.
У дјевичкој јоште одјећи, 445
али мисли пун храбрене,
штит и копје он држећи
ове ријечи чу од мене:
о божице славне сину!
ки си уфање свему боју, 450
врзи таман туј хаљину,
ход’ порази худу Троју.
Руку ставих с ријечим овим
на младића племенита,
тер га здружих с витезовим 455
на рвања гласовита.
Тим витешка дјела, која
он учини с бојном моћи,
сва се могу ријети моја,
ки му на бој чиних доћи.
Ја Телефа на тие ставих, 460
чим се охоло с нам бијаше,
рањена га ја оздравих,
чим се снижно нам мољаше.
По мени је стрена била 465
Лесбо, Лирнес, Тебе охола,
Тенед, Сиро, Крисе и Цила,
тврде грађе бога Апола.
Ја сам нашо вами тко је
силна Ектора придобио; 470
Ектор, дика тврде Троје,
по мени ја убијен био.
Оружје сам ја дарово,
чијем ће Акиле Троју стрти,
мени оружје ви његово 475
по његовој дајте смрти.
Ко невјерни гос Париде
штетном плијеном на двор ступи,
у луку се од Аулиде
сва Греција гневна скупи 480
Ту тисућу бојнијех дријева,
дуго вријеме чим чекаху,
или с вјетром супротива,
или с ниједнијем вјетром стаху.
У то тежак удес иште, 485
да Дијани за свијех труде
Агамемнон светилиште
праве од кћере справит буде.
Родитељ се срчи тому,
тер удесе зле проклина, 490
у срцу се краљевскому
не да добит крв очина.
По разложној ја бесједи
блага ћаћка скратих муку,
своје крви да не штеди, 495
за погодит свему пуку.
Не ћу тајат мога труда,
а ти, славни краљу, прости,
веома тешка онда суда
бих добитник с мом крепости. 500
Влас краљевска, корис пука,
час братова, свијех мољење,
чинише ти дат из рука
драго и мило тве родјење.
Али у мајке ње љубјене 505
пођох с другијем ја начином,
ка добита би од мене
не с бесједом, нег с хитрином.
Да сте Ајача к њој послали,
још би нашијех множ једара 510
и ми за једно шњима стали
у оној луци без вјетара.
Још поклисар ваш храбрени,
у тројанске пођох зграде,
у двор краљев узвишени, 515
пун чељади плахе и младе.
Ту без страха и без стида
ријех заповијед вашу опћену,
и тужих се на Парида,
и плијен просих и Елену. 520
С Антенором краљ Пријамо
хотјеше нас послушати,
све што је наше да имамо,
лијепа Елена да се врати;
ну Париде с брат ј ом ли удом, 525
и ки у грабши шњиме бише,
прид краљевским једва судом
силне руке уставише.
Менелао сповјеђ оди,
друг који си мени био, 530
у овој првој трудној згоди,
како сам се ја поднио?
Диљина је бројит, коју
кориш донијех вами свима
у жестоком дугом боју 535
бојном руком и дјелима
Ко се први пут избисмо,
непријатељ се града свога
држа, и шњим се не удрисмо
до годишта десетога. 540
Која од твоје храбрености
би нам корис у ово вријеме,
ки се владаш не с мудрости,
нег с руками јуначкијеме?
Ако иштеш дјела моја: 545
војсци храну искат радим;
наук давам свијем од боја,
и таборе тврде градим;
непријатеље хитро варам;
гди је потреба гредем свуди; 550
витезове разговарам,
да им дуг бој не дотруди.
Ето с вољом бога Јова
сном приварен краљ нареди,
да се од грчкијех витезова 555
ови славни бој не слиједи.
Он се има чијем бранити;
али гди би Ајач тада?
Што не тече оборити
тврде мире Троје града? 560
Што јунаштво заборави,
чијем највеће он се дичи?
Што бијег дјелом не устави,
кад не умје складном ријечи?
То не бјеше веле оному, 565
веле чинит ки се реси.
Ну што? У бијегу срамотному
ти најпрви био јеси!
Ја те упазих гдје бјежаше,
тер се ужегох вас од срама, 570
ја, гдје једра одвијаше,
за утећ к роднијем већ земљама
Тим завиках од болести:
драга дружбо, што чините?
с које згоде, с ке несвијести 575
стрену Троју оходите?
Након цијелијех десет лита,
ах, што бисте дома однијели,
ван прикора вјековита,
кад бисте се сад дијелили? 580
С овием ријечим и с друзима,
ке ми болес на ум стави,
ја се на крај чиних њима
из бјегућијех вратит плави.
Краљ сметену дружбу скупи, 585
Ајач уста не отвори,
а Терсите тамни ступи,
и до краља свијех прикори.
Ја педепсах зла човјека,
пак бесједећ с многом диком, 590
на педепсу противника
срце вратих свијем бојником.
Дјела од тада Ајачова,
сва се моја могу рећи,
прико моирскијех ки валова 595
забраних му дома утећи.
Нитко од Грка с тобоме,
ни се дружи, ни се штује,
а Диомеде свеђ са мноме
и дружи се и свјетује. 600
Није мала дика и сцијена,
из неизбројне наше дружине
од витеза тач храбрена
бит изабран над све ине!
Шњим се смион ја упутих, 605
гди ме бјеше срећа изнијела,
по страшивијех ноћнијех путих
непријатељска прежат дјела.
У тмастому путу тому
ма десница злу смрт пода 610
злом Долону тројанскому,
ки, како и ми, бјеше ухода,
ну га усилих ја најприје,
(што затајат он настоја),
да ми отајна сва сповије, 615
ка мишљаше худа Троја.
Све узазнах, ни ми оста
друге ствари уходити,
и јур могох, славан доста,
на табор се к вам вратити. 620
У шаторе ну Резове
смјех уљести врху тега,
и дворане све његове,
и с двораним схарах њега,
тер добитник пун свјетлости, 625
бивши сатро краља охола,
к вам дојездих у радости
врх отетијех свијетлијех кола.
Ектор худи злом Долону,
здраво ако се к њему врати, 630
бјеше обећо за ноћ ону
твоје, Акиле, коње дати,
а да мени грчке главе,
по ком паде Долон клети,
сад не даду тве направе, 635
нег да их АјаЧ буде узети?!
Куд силнога Серпедона
с мене оходим војске стрене,
и Алкандра, и Немона,
и Каропа, убодене. 640
Снажна исјекох ја Церана
и Аластора врла шњиме,
и Тоона и Притана
пробих копјем витешки ме.
Кресидаманат и Хромијо 645
по мен оста труп без главе,
Еном, Ифит, бојни Алијо,
и множи ини мање од славе.
I ја имам племените
на достојну мјесту ране: 650
прси моје сви пазите
вам на службу записане;
а противник мој охоли,
ки се вас вијек коље и бије,
капље крви још не проли, 655
на прсијех му ране није;
на онијех прсијех, ке вам свима
похвали се, да постави
проћ пламеним тројанскима
н обрану нашијех плави! 660
Ја не злобим дјело вриједно;
али што се не похвали,
да смо били шњиме у једно
у истом труду и ми остали?
Под оружјем Акиловим 665
и Патрокло, славни у вике,
с многијем инијем витезовим
с дријева отјера противнике.
Проћ Ектору још бојному
сам да се је нашо сцијени; 670
ко да девет проћ истому
не бијахмо поћ справјени?
Нега изнесе срећа прва,
ну заточник изабрани
с Ектором се вас дан рва, 675
ни га доби, ни га рани.
Ах, несрећа наша прика,
спомена ми чини мрити,
кад свијех Грка штит и дика
паде, Акиле гласовити! 680
Није мене уставило
тад цвиљење ни плач љути,
да не будем славно тило
с црне земље подигнути.
Врх рамена, врх овога, 685
видјесте ме сви гди носим
тијело Акила храбренога
и оружје, ке сад просим.
Подобна је снага моја
за теготу тач велику, 690
и још имам памет, која
дар ће познат ваш и дику.
То ли је мајка Акилова
вјековите жељна славе,
испросила у богова 695
сину свијетле сеј направе,
да се сада без памети
припрос војник њима одије,
ки прилике разумјиети
славну у штиту не умије 700
гдје се пазе пуни уреса
и разлику пуни гизде,
земља, мора и небеса,
гради, отоци кобне звизде?
Несрећа се тва потаче 705
искат урес толи мио,
ки би сасма, о лудјаче
твоју памет ослабио.
Још ме обада, да сам труде
бојне ктио убјегнути, 710
настојећи, да ме буде
свијем загрљен бој минути.
Пелеова славна сина
у истом гријеху са мном држи.
Ако цкнити би кривина, 715
од Акила ја бих бржи.
Ако је хинит зла ствар била,
оба два смо ми хинили.
Нега хинит мајка мила,
мила љуби мене усили. 720
Ним на службу прво вријеме,
вам подасмо живот ини.
С другом толи храбренијеме
драго је бит ми у кривини.
Ал' Акила хитри Улише 725
умје одкрити и познати;
Ајач бојни не усуди се
хитра Улиса одкривати.
Ну није чудо, да на мене
злобан лудјак зло говори; 730
и вас истијех без несцијене
за једно са мном псује и кори.
Прави, да сам Паламеда
ја праведна обадио,
а на вашу час не гледа,735
од кијех је судјен био.
Ајаче га права чини,
гди свједоџба би очита,
гди он исти свој кривини
није мого наћи штита. 740
Његову сте злоћу худу
ви видјели, а не чули,
и за прави бит у суду
руком мито ње тегнули.
Не држим се још за крива, 745
што на Лемну огњеному
Филоктете сам прибива:
ви сте у дјелу са мном тому.
За што моји свјети бибу,
на отоку да остане, 750
да у покоју мирну и тиху
смири болес љуте ране;
нашу вољу он послуша
и у животу јоште стоји,
чим се очито позна и куша, 755
да су вјерни свјети моји.
Али покли праве сада
од пророка нашијех свјети,
да без њега Троје града
не можемо ми узети: 760
по витеза увриједјена
чему мене одправљате?
Нека ми Ајач буде измјена,
труде Ајачу сеј подате,
да он бистром свом мудрости, 765
и кроз слатке све бесједе,
њега, за све гњивна дости,
смири, утажи, и доведе.
Прије ће Xанто на зад ити,
Ида остати без дубрава, 770
прије ће се умирити
с Тројом грчка сва држава,
нег да лудос Ајачова
у опћене наше труде
од разума Улисова 775
кориснија нами буде.
Куни болни Филоктете
витезове, краља и мене;
жели, прике пун освете,
нам поразе не изречене; 780
буди моје крви жедан,
и све туге назива ми;
нико други, ван ја један,
не приведе тебе к нами.
Толико сам стријеле твоје 785
с тобом имат намислио,
колико сам клете Троје
јур дохођне среће одкрио.
Ја пророка смјех Хелена
и божицу уграбити, 790
без ке вијеку Троја стрена
не могаше од нас бити.
Хитри Улисе, не Ајаче,
ки се снагом хвали свуди,
непријатељске међу маче 795
ноћно у Троју поћ се усуди.
Хитри Улисе смје уљести
у најтврђе града зграде,
и у твој цркви с добре чести
отети слику тву, Паладе. 800
Хитри Улисе у слободи,
за дат Грком вјечне дике,
доније вјечни твој ступ оди
кроз неизбројне противнике.
Да ја нијесам по мом труду 805
ова дјела учинио
Ајаче би сад за луду
седмоструки штит носио.
Онда, онда вами у руке
придах Троју похарану, 810
кад храбрене пун одлуке
уграбих јој своју обрану.
Не мрмори, ни погледа,
ни ми кажи у овем броју
мога друга Диомеда; 815
и он има хвалу своју.
Сам Ајаче, ни ти не би,
када од плама дријева обрани:
много у дружби војске теби;
мој би један друг избрани. 820
Ки, да не зна, да је већа
ставна памет од јакости,
и да се ова свијетла одјећа
има дати по мудрости,
и он, и ова сва господа 825
просил’ би ју сада шњиме,
и ведрином теби од рода
слична и дјелим храбрениме.
Ну за мене почастити,
ни ју жуде, ни питају, 830
а то ер урес поносити
од памети ме познају.
Руками се ти бојнима
мож’ праведно храбрен звати;
ну потребу тва свијес има, 835
да ју будем ја владати.
Ти имаш снагу без памети,
мало знања, веле моћи;
ја умијем привидјети
мојијем знањем, што има доћи. 840
Ти се бијеш; вријеме од боја
краљ са мноме изабира;
твоја јакос, памет моја
нас помага, Троју стира.
Ко владалац хрла брода 845
свијех возача множ надходи,
ко је већи војевода
од бојника, кијем господи:
ја надходим тебе тако;
паче у снажном моме тилу 850
придобива срце јако
јаке руке моћ и силу.
Тим, господо, вашој стражи,
а за службу сву велику,
сваки се од вас харан кажи: 855
прошену ми дајте дику.
За вас трудих много лита,
и све добих трудом смеће;
по мени је приђобита,
могу ријети, Троја веће. 860
За уфања вас мољу опћена,
за Пријамове мире биле,
кијем је сврха јур справјена
од осветне наше силе,
за божицу њими отету, 865
и ако се још што има,
за поразит Троју клету,
вршит смјенством и свјетима:
услишите ме пожуде.
I ако воље не имате, 870
да оружје моје буде:
Палади га славној дате.
АГАМЕМНОН:
Разлоге сте чули веће,
0 господо грчка избрана,
једна и друга које страна 875
рече, за имат свијетле одјеће.
Сад ваше осуде
слободно реците,
тер, право ко буде,
у около судите. 880
Менелао, брате мој,
најпрви кажи ти,
тко има свијетло тој
оружје носити.
МЕНЕЛАО:
I Ајаче сваке хвале 885
1 Улисе достојни су,
ну се имају сеј направе,
разумному дат Улису.
Он невјернијем Тројанима
смје Паладу уграбити, 890
чим до скоро Троја има
похарана од нас бити,
тим не само он достоји
свијетло оружје имат ово,
нег, све што се наше броји, 895
разлог иште, да је његово.
Све што је гдје злата
и блага на свијети,
подобна није плата
јуначкој памети. 900
АГАМЕМНОН:
О старче Несторе,
кога свијес славну свуд
бојници сви дворе,
рец’, који твој јес суд?
НЕСТОР:
Мудром се Улису 905
оружје дат има,
него ви труди су
корисни над свима;
у боју ставна свијес
веоми помага, 910
и веле јача јес
хитрина, нег снага.
АГАМЕМНОН:
Разумне су тве бесједе,
0 Несторе вриједни и знани;
што ти велиш, свуд познани 915
и храбрени Диомеде?
ДИОМЕДЕ:
Вриједни Ајаче свом јакости
како звијезда свијето сива;
ну га Улисе свом мудрости,
како сунце, придобива. 920
Његовијем сам ја дјелима
и од његовијех свједок труда,
ке сам гледо мојим очима,
друг ер му сам био свуда.
Тим се нему свијетла одјећа 925
рад бојнога пода знања;
од снаге је мудрос већа,
десница се глави клања.
АГАМЕМНОН:
О храбрени Мерионе,
ки краљеству славне Крете 930
даваш мудре свијем законе,
дај нам и ти твоје свјете.
МЕРИОНЕ:
I моја је мисо ова,
и осталијех свијех бојника,
да је мудрос Улисова 935
од уреса нам велика,
тим оружје дајмо њему,
нека знају сви Тројани,
ко су скупу у нашему
почастјени људи знани. 940
С Еврипилом Тоант славни,
и мој землак Идоменео
слиједити су мој суд справни,
и вриједни Ајач Ојилео.
ИДОМЕНЕО:
Ако се има јакос сама 945
у овем суду сад гледати,
свак ће хотјет међу нама
ове оклопе славне имати,
ну поколи мудри Улисе
врху снаге има с неби 950
знање, којим сва служи се
војска наша у потреби:
њему се ова дај направа,
јер тко части знане људи,
час самому себи дава, 955
и свак часна њега суди.
ЕВРИПИЛО:
За Палади бити харни,
коју из Троје он донесе,
добровољни, благодарни,
дајмо Улису славне уресе. 960
Тко части онога,
ки је драг вишњему,
поштује тај бога
и дава час њему.
КОР:
Храбрено оклопје
Улису свак дава,
он је штит и копје
и наша час права,
његова мудра свијес
и бојне зрак власти 970
достоји таки урес,
теј дике, теј части.
АГАМЕМНОН:
Када тако ви судите,
и ја слиједим вашу осуду;
узми одјеће поносите, 975
мудри Улисе твому труду.
I ко досле крепос твоја
нас поможе веће крати,
до сврхе нас трудна боја
тако настој помагати. 980
УЛИСЕ:
О храбрени витезови,
о крепосни над све остале,
које могу за дар ови
вам подати части и хвале?
Вишњи вам дао згара, 985
да брзо ваша влас
злу Троју похара
и сву ње охолас;
а са свијем мислима
на службу вам буди 990
ма јакос, памет ма,
и моји сви труди.
АЈАЧ:
Бритки маче, ти ме освети
од неправде ове и злоће!
Је да и тебе мени отети 995
худи Улише ријечим хоће?
Ти, веће крат славан ки се
у тројанску крв омасти,
моје крви сад напиј се,
твом госпару пробиј прси. 1000
Нитко бојна неће Ајача,
ван Ајаче сам добити,
своје од руке, свога од мача
он погубљен има бити.
КОР:
Паде, уби се! Срџбо клета, 1005
несмотрна, неразложна,
породице од свијех штета,
на поразе све подложна!
Кратка несвијес ти си звана,
ну жестока и огњена, 1010
која, кад мож’ бит владана,
достојна си бит хваљена;
ну кад нијеси устегнута
свијесном уздом од разбора,
од мора си плаха и љута 1015
и од трјескова врлијех гора.
Ах, колико под небеси,
убојице људска врла,
ти градова свијетлијех јеси
потамнила и сатрла. 1020
Ах, колико вриједнијех људи,
ке ти држа под твом власти,
твој придоби огајн худи,
и у зла тешка чини упасти.
Недобитни сада Ајаче, 1025
који може веће крати
силна Ектора пламе и маче,
Јова и Феба уздржати,
с тебе својијем сам рукама
себи живот ктје скратити, 1030
чим не уздржа твога плама,
чим се теби да добити.
Ајач изглед буди до вика,
умрлому што се згоди,
којијем влада срџба прика, 1035
ки сам себи не господи.
