Мра мори сриду Сарајева,
Уморила и старо и младо,
I у мајци синка јединога,
Близу га је двора укопала,
Често му је на греб долазила. 5
„А мој Иве, моје драго дите,
„Јел’ ти тешка плоча мраморита
„А под њоме змија шаровита
„Је ли ти се у прчин савила.
„Је ли твоје црн'око испила?" 10
Мртва глава мајци одговара:
„Нит м’ е тешка плоча мраморита
„Ни под њоме змија шаровита,
„Нити ми се у прчин савила,
„Нити мојц црн’око испила; 15
„Веч м’е тешка суза дивојашка!
„Када куне и земја се тресе,
„Кад заплаче и Богу је мило!
„Тебе молин стара мајко моја,
„Чин' јој руо ка и сели мојој, 20
„Удаји је ка и селу моју!"
