На свити нî с већом, што сунце обасја,
слиђена несрјећом колико тужна ја;
јер можем рећ Богу: ако су небеса
тај која све могу од нашијех телеса, -
колико јес звиздâ, толико са сву моћ 5
свака ме јур изда, како зна дан и ноћ.
Од моје младости, истину можем рит,
не пријах радости; ово ћу и умрит,
ласти час не ћути живот мој ни мира,
ни с душом ни с пути, толик ме труд тира. 10
Ер да сам ја ками, досле бих скопнила
толицим муками које сам стрпила.
Тер молбом ја мољу да ме свак жалује,
ако тко невољу и мој плач вирује;
ар ини не ћутим разговор коли смрт 15
ку зовем и слутим, једа ме буде стрт.
