О вишњи мој боже, погледај на ме згар,
ако се стећ може милости твоје дар;
дај крипос, дај ми влас, да с твојом љубави
мој језик и мој глас овуј ноћ прослави.
Зашто се приклада, да овај ноћ блажена
и сада и вазда од свијех је слављена.
Ну блиједим и вену, чијем прије дух справим,
да овуј ноћ блажену достојно прославим,
најлише у пјесни, о вишњи мој боже,
с највећом љувезни која се ријет може.
Тијем како главну ствар жељно те ја мољу,
почетак дај добар а сврху још бољу,
нека се може рећ, како се и прави,
да грјешник могох стећ дар твоје љубави.
Тијем оче блажени, учини усилос,
грешнику да мени допустиш туј милос,
да с пута не шену, ни јави ни спећи,
овуј ноћ блажену у пјесан славећи,
како је подобно, како се пристоји,
да је теби угодно и славној госпоји.
Затој ме намири тер сред срца мога
искрицу упири од духа светога,
да теби самому над вас створ остали
на дару овому мој живот захвали,
кад милос туј стечем и даров толик твој,
појући да речем: небески оче мој,
ово ј' ноћ блажена, с којом се пригоди,
дјевица и жена да синка породи;
тер с вељом кријепости синуше по свијети
толике свјетлости, ке није моћ изријети.
Вишњега оца влас ер небо огњено
отвори врху нас у бријеме блажено,
тер новом свјетлости сунчани источај
у тамној мрклости обасја вас свијет сај;
тер толи славан плод свијету се објави,
ки свој пук и народ сужанства избави,
по њему да се тач стара злед прикрати,
и Адамов труд и плач у радос обрати.
А у лимбу ки стаху, у мрклој тамности,
овуј ноћ чекаху с великом радости,
праведне душице тер у тми гдје стаху,
од чисте дјевице порода чекаху;
ер им се свака ноћ чињаше сто љета,
чијем буде прије доћ спасен'је од свијета,
да пакал поплијени и ђавла да озноби,
нека пук невјерни не тоне у злоби.
У лимбу тер такој гдје вријеме трајаху,
тихи мир и покој и свјетлос чекаху
стрпјеном кријепости, кад свој труд прикрате,
у рајске свјетлости нека се поврате.
Ну славни мој боже, је ли гдје жива ствар,
процијенит да може толико славан дар,
с небесцијех висина гдје твоја милос тај
јединога сина посла нам на свијет сај!
Тер синак твој придраг свијету се објави,
нејаки, го и наг, у јаслех на трави.
Твој синак тер такој одјевен у пути
најпрви непокој од зиме оћути,
тер трудан процвијели и од веље тужице
свој образ прибијели опраше сузице;
ер труде виђаше, које ће на свијети
за гријехе за наше од жидов поднијети.
I озебал гди бјеше, замјерна бјеше ствар,
гдје над њим дахтјеше сам волак и товар;
тер гди га виђаху озебла грозећи,
над њиме дихаху стоплит га хотећи;
и њим се бојаху с великом љубави,
очито ер знаху, месија да је прави.
Живина тер такој позна, свијет [т]ко створи,
а народ и пук свој прогна га и умори.
А од труда предаше земља лијес и ками,
гди нага виђаше Јесуса на слами,
гдје зебе и стине како прут трептећи,
међу двије живине покоја желећи;
а полачу славну син божји не имаше,
нер појату сламну, добитак гди сташе.
Ну што ти мишљаше, о круно свијех госпој,
гди озебал пихаше једини синак твој?
I гди тач пихаше твој синак толи мио,
а зибку не имаше, гди би се притоплио?
Ни од перја ложницу, да како краљ прави
блажену главицу на меко постави!
А писмо говори, да свуда куд ходи
звијерен'је по гори, свуди стан находи;
напокон и птице летуште имају
гнијезда и ложнице, гдје живот свој трају!
К томуј се живот мој мислећи снебива,
гдје отајно дјело тој у себи прижива,
што толи за рана твој синак у пути,
о дијево избрана, толик труд оћути?
Бивши краљ и чесар и славан војвода
и вјечни господар ода свијех народа,
а сада да такој, по том се породи,
толики непокој и труде проводи,
гдје туђер у тијели, по том се објави,
грозећи процвијели у јаслех у трави,
у јаслех тер такој труђахан пихаше
дјетеце нејако а једва сисаше;
о дијево, тер такој лежећи на слами
анђелски образ свој опра се сузами,
јак да је грешник тај ки туђер у тијели,
ком приде на свијет сај, дахтећи процвијели.
О чиста дјевице, о круно свијех жена,
о анђелска краљице на вијеке блажена:
мним, да би могла ријет, да оца од свога
послан би на сај свијет из крама рајскога,
мој синак да буде с бољезни на свијети
све муке и труде за народ поднијети,
све труде и муке нека тач искуси
рад горке јабуке, с које свијет просузи.
Тер су сви народи по тмасти ходили,
дочим се породи син божји у тили,
и свијет се напуни разлике жалости,
а смрт се окруни с великом јакости,
тер косом, ку носи, трудан свит рвући,
себе жње и коси сваки створ живући.
Потребно тер бјеше поновит законе,
свијет који тоњеше, да веће не тоне;
тијем милос, правда и гој загрли угођај,
Јесуса тер такој послаше на свијет сај,
да своја пријека смрт с толиком благости
посил'је буде стрт пакљеној јакости,
толи поражене да душе не тону,
нер да су спасене по новом закону,
кад синак Давидов сам се да на свијети
у руках од Жидов за народ умријети,
нека сви народи, најлише крстјане,
по крви и води спасу се и схране.
А мени мајци тач горчије од јада
срдачце бридак мач и душу пропада,
гдје трудим мислећи, колик ће непокој
на крижу висећи поднијети синак мој;
тер се дух мој мути и срце ме плаче,
смишљаје приљути вијеначац од драче,
ки му ће сву главу около свијех страна
учинит крваву до самијех мождана;
а ноге и руке к дријеву ће прибити,
свршено све муке да буде примити;
тер ће тач на вољу драгу крв пролити,
усилос ђавољу којом ће сломити.
А камо радости, које се чујаху,
гдје рајском сладости анђели појаху;
пјесанцу појаху гдје свијетли у зраци
како плам гораху над свијеми облаци.
Појаху анђели у толи меден глас,
да се свијет весели и небо сврху нас;
и туј се чу[д]јаше сваки створ живући,
гдје такој чујаше анђеле појући:
хвала се и слава, о боже, сва теби
на земљи саздава и у вишњијех на неби;
а живот покојни да у миру проводе,
људи добровољни по земљи ки ходе.
Туј пјесан чујаху, кад се рај отвори,
пастири ки стаху при стаду у гори;
и гди тај видјаху чудеса и славе,
у бијег се справљаху, а стада да оставе,
мислећи за сву моћ, јак да су себе ван,
што је ова свитља ноћ нер зора и бил дан?
I одкли је бог створил чловјека и свијет сај,
није се прије отворил овако вишњи рај
с толиком свјетлости, што ниткор на свијети
без божје милости не може изријети!
К чему се приклада, што ли овој бит море,
гдје како плам сада свијетле се све горе?
А овце и козе, говеда и краве
гојно се поносе и мирно бораве,
тер тихо пландују, слишаје врху нас
анђели гдје поју у толи меден глас;
а од паса стражника при стаду гдје бдимо
зламен'ја велика очито видимо,
гдје неће да лају наказни видећи,
нер овуј ноћ трају у блуду лежећи;
уфан'је нер наше тер наду губимо,
од паса без страже при стаду гдје бдимо,
а овакај наказан ни од сатир ни од вила
ни јави ни у сан није се прије видила.
У бијег се тијем справмо, ер овој није мани,
а стадо оставмо, нека га бог схрани.
У сумњи и страху ну такој стојећи
ни сами не знаху, камо ће утећи,
за толи дивну ствар и чудно тој дјело,
што се прије никадар не бјеше видјело.
Тер се тач чуђаше сваки створ живући,
гдје свјетлос тај сјаше како плам горући;
највеће трептјеху видећи чудо тој
пастири, ки бјеху у гори зеленој;
ербо тај чудеса страх бјеше видјети,
што се згар с небеса приказа по свијети.
Ну се анђел објави тер тихо за дости
пастире поздрави с великом благости:
пастири, мир с вами од божје љубави,
како је меу нами у рајској држави!
Што сте се припали тер сте тач мислећи
себе ван остали, нову ствар видећи?
А ја сам послан згар, пастири љувени,
да вам се славан дар објави по мени.
Охајте страх сада и стада парјајте,
пут Бетлема града тер се сви одправте.
Ја вам ћу бит стража, ја вас ћу проводит,
и стада сва ваша од звијери слободит;
тер нађте отрока у јаслех врх сијена,
правога пророка и божјега сина,
повојем гди је повит, а од згара над нами
краљује вас сај свијет и небо звијездами.
Туј је мајка ш њим своја, Марија дјевица,
од свијета госпоја и анђелска краљица;
волак и товарац још му је на служби,
и Јосеф сам старац при њем је у дружби.
I кад га видите, страшит се немојте,
нер земљи падите тер му се поклонте;
прибитак ер је тај, вишњега оца син,
згар послан на свијет сај с небеса из висин,
узмножит и славни, тер блажен отрок тај
подржи на длани небеса и свијет сај.
Пастиром рекши тој, јакино живи плам,
к висини небеској замче се у свој крам.
Пастири на тај глас парјавши сва стада
појдоше у тај час пут Бетлема града.
Ну ком се двигоше дубравом ходећи,
из гласа кликоше даницу молећи:
о звијездо данице, о источна свјетлости,
пастирска стражице, јутрња лијепости,
подрани прије зоре, тер свијетла данице
од поља и од горе пробуди све птице,
о звијездо придрага, нека се све справе,
да с нами једнага овуј ноћ прославе;
вахтари најлише кад пусте рајски глас,
да гора уздише гдје се тај чује слас.
А звијери разлике по густој дубрави
од сласти толике весел'је затрави,
тер како манене по грму бијешњаху,
пјесанце медене гдје гором слишаху,
пастири гдје тако у дипли звоњаху,
љувено и слатко тер пјесни појаху,
да јел'је и борје само се снебива;
гора и загорје гдје пјесан одпијева;
пастири гдје славе овуј ноћ блажену,
проз густе дубраве ходећи к Бетлему.
Још већа бјеше слас, нер је сат медени,
пастирски чути глас по гори зелени,
к Бетлему гдје тако весели хођаху,
створен'је тер свако појући мољаху,
сву силу и снагу сваки створ да справи,
овуј ноћ приблагу да ш њими прослави;
нека се радује живући сваки створ,
спасен'је кад чује да је с неба пришло згор;
нека се радују распутја и пути,
кад славу зачују која се сад ћути.
Весели и здрави тер такој дојдоше,
гди с божјом љубави појату најдоше,
и у јаслех на слами гдје лежи отрок тај,
ки небо звијездами створил је и свит сај;
и при њем гдје сташе госпоја свијех госпој
тер прсми дојаше блажени пород свој;
зашто је прилично и тој се пристоји,
да млијеко дјевично тај рајски плод доји.
I очима све тако пастијери видјеше,
по ријечи анђелској речено што бјеше:
А блажене оне очи,
ке видјеше и познаше
ново сунце од источи,
у Бетлему које сјаше.
I блажен би бил од бога,
тко би могал дар пријати,
у Бетлему сунца тога
с пастири се нагледати.
Гдје по том младјенца Јесуса најдоше,
тутако на ница по земљи падоше;
и кад му придаше свој поклон припрости,
благослов пријаше од своје милости.
А толи славан дар процијенит не море
живућа ниједна ствар, у чем дух копоре:
гди пастири рај добише,
кад се толи понижени
прид Јесусом поклонише,
да су ш њиме узвишени.
А блажен је слуга прави,
тко у срцу и у души
господина свога слави
и такој му вјерно служи.
А дружба та света, видивши ту славу,
врати се опета у своју дубраву;
тер тамо крај горе весели дојдоше,
гдје стада и оборе у гоју најдоше.
Ну тко је стекал моћ, да право процијени
како се овај ноћ у свјетлос промијени?
А свјетлос толика није се прије никада
видјела од вијека у ноћи до сада,
и одкли је свијет створен, није прије ниткоре
видил рај отворен и небеске дворе,
ни анђелске чуо пјесни, гди у рајској држави
толиком љувезни вишњи се бог слави.
Ну би свак могал ријет: створитељ то је хтил,
ки је небо и сај свит по ријечи сатворил,
у овуј исту ноћ ки бјеше одлучен
на земљу с неба доћ у тијелу обучен;
у бријеме садање и у ову исту ноћ
ријеч божја на мање да не би могла доћ.
Езаија најлише што у либру у свому
свједочи и пише по духу светому:
дијева ће зачети, а славан свој пород
зват ће се присвети спаситељ од народ.
Тер се тај ријеч згоди од духа светога,
да дијева породи чловјека и бога;
тер нечисти дуси, ки су свијет рвали,
нијеми су и глуси и слијепи остали
у овуј исту ноћ, која би саздана,
да је ђавља влас и моћ под земљу прогнана;
рукотворни бози тер по тлех падаху,
народи небози којијем се клањаху. -
К томуј се још нико зламен'је објави,
чудно и велико, протива нарави,
свјетлушта на неби гдје звијезда истече,
по божјој наредби у истоку далече.
Тај звијезда свјетлушта и чудна тај зрака
с неба се згар спушта до самијех облака.
I такој гдје сјаше ходећи над облак,
већма се свијетљаше, него ли сунчан зрак;
тај свјетлос од зраке тер гдје се виђаше,
три краље арабске за собом вођаше,
толико узмножан да најду пород тај,
кому је подложан с небеси вас свијет сај,
богате поклоне носећи и даре,
да му се поклоне и да га надаре.
А мира и тамјан и арабско злато:
тој бјеше дар славан, благо обилато.
Од звијезде по трагу ну к мјесту дојдоше,
гдје мајку придрагу Марију најдоше,
и отрока видјеше повојем повита,
створитељ ки бјеше од небес и свијета.
А чиста дјевица, гдје, у клијети сјеђаше,
Јесуса младјенца на криоцу држаше;
а славну дјевицу обујми стид и срам,
тер јој се на лицу приказа румен плам,
у злату гдје сјаху краљеви с крунами
тер јој се клањаху са свијеми слугами,
а нигдар прије тога не бјеше тај дјела
од постанка свога ни у санак видјела;
ер бјеше обикла у дому гдје сташе
живот од поникла, с кијем дијевство гојаше;
и о себи гдје сташе с горуштом љубави,
у жељах жељаше да јој бог објави,
која ће дијева бит, која ће славнога
Јесуса породит месију правога.
Ну како себе ван краљеви туј стаху,
гдје толи убог стан и припрос виђаху,
у ком се гојаше блажени отрок тај,
кога се бојаше и пакал и свијет сај.
А Бетлем градац мао, ки бјеше понижен,
блажен је сад остао и велми узвишен.
Ну краљи свом дружбом Јесуса познаше,
приклонством и службом тер му се придаше;
придаше и свој дар, племенит и гиздав,
како све драгу ствар да прими за љубав;
и круне двигнуше тер сви гологлави
к земљи се пригнуше с горуштом љубави.
Тер гдје тач клецаху, толико припрости,
благослов чекаху од своје милости.
Ну им Јесус допусти, гди прид њим клечаху,
благослов вјекушти који стећ жељаху;
тер тогај блаженства кад чисти сви бише,
у источна краљевства опет се вратише;
весели и здрави тер путем хођаху
и с вељом љубави Јесуса слављаху,
ер бјеху стекли дар, који се на свијети
не може никадар језиком изријети,
одавна прије тога ер бјеху жељели
месију правога да виде у тијели,
кога је родила небеска краљица
и млијеком дојила причиста дјевица,
тер своја моћ и влас краљује небеса,
такођер и свијет вас и наша телеса;
тер му се клањају анђели блажени
и прид њим предају сви дуси пакљени,
и трепте како прут толи поражено,
ер им је трудно чут тој име блажено;
најлише кад чују да крстјане прави
тој име мјентују којим се свит слави.
Ну анђел присвети краљевом објави,
да Ируд проклети сву помњу постави,
како би химбено краљеве приварил
и дијете блажено животом раставил.
Ну по том одкрише туј химбу приљуту,
опет се вратише по другому путу,
тер пуни блаженства Јесуса слављаху
и у своја краљевства здраво се враћаху,
и сваки на свој стан врати се к радости,
а Ируд жалостан најде се за дости.
Ну тко би приписал од краља Ируда
злосрдје, злу мисал и дјела прихуда,
за испунит злу вољу гдје посла јунаке
да свудје покољу младјенце нејаке,
злохитро мислећи да Јесус присвети
неће моћ утећи тај пораз проклети;
него ли кад свој мач у расап обрати,
Јесуса да ће тач у мноштву заклати.
Ље краљу Ируду, одлучио што бјеше,
све мисли за луду маглом се створише;
ер небог не знаше скровито отајство,
у ком се тајаше истино божанство,
тер ђављу не може устегнут охолас,
која га приможе да слиједи тај пораз,
Јесуса тер хтјеше животом раздвојит,
краљевство ер мнијеше да му ће посвојит.
А отац ки створи небеса и свијет сај,
не да му да умори прије рока пород тај,
да писмо не липше од старијех пророка,
јамачно што пише од тогај отрока.
Ну Ируд не скрати злосрдје ни гнив свој,
тер чини поклати младјенац толик број,
тер се глас чујаше свуди по све стране,
гдје Рахел плакаше синове заклане,
складаје грозни плач, што се Ируд разгнијева,
по земљи да се тач права крв пролијева.
Свак сада чини суд, рад божје љувезни
колик тај бјеше труд и горке бољезни,
при прсех од мајке гдје мачи кољаху
младјенце нејаке, ки гријеха не знаху!
А не вијем тко је тај под небом на свијети,
толико плачан вај да може изријети,
толик труд гди сташе, да пуца жив ками, и
гдје се крв мијешаше на пола сузами!
А тој су жалости и горке бољезни
јадовне за дости припијеват у пјесни!
Ер туј злед не твори злосрдом нарав и
звијерен'је у гори у пустој дубрави,
зач је ствар безредна, разлогу протива,
да се крв праведна по земљи пролијева;
дјетинска најлише тер гди је пролита,
пред богом уздише и освету пита.
Ље кад крв пролише, за вјечну спомену
вијеначце добише ки нигдар не вену,
тер с вијенци на глави тамо се радују,
у небеској слави гдје труда не чују,
с Јесусом гдје такој заједно се састаше,
рад кога живот свој у крви опраше,
да тај труд крвави алити смрт прика
Јесуса прослави по вас вијек до вијека.
I тој се пригоди, да Јесуса славнога
сви од свијета народи познају за бога,
да је бог и чловик и месија прави
који ће по вас вик краљеват у слави;
напокон ки ће доћ у страшној свјетлости,
да укаже влас и моћ од своје кријепости,
да толи наредно и праве и криве
просуди праведно и мртве и живе;
тер тако бог исти до'ти ће приславан,
да пламом очисти од злоба свијет таман.
Тијем вјерни крстјане, молим вас за сву моћ,
свуди по све стране славите овуј ноћ,
срцем ју славите свак час без пристанка,
и језиком хвалите до смртнога данка;
ер се ш њом објави плод вјере крстјанске,
ки у расап постави све боге поганске.
Сваки град и село, изводећи танце,
слави ју весело појући пјесанце,
нека је весела, ер с божјом милости
сај свијет је извела из тмасте мрклости.
Лугови, дубраве, кладенци и ријеке
дајте јој све славе и хвале велике;
ер с божјом љубави туј свјетлос показа
тер се свијет избави вјечнога пораза.
Планине и горе, продол'ја и поља,
и слано све море и отоци до шкоља,
све рибе пловуће у мору и у води,
и свако живуће што пљеже и ходи,
с горуштом љубави весело за дости
овуј ноћ прослави с великом радости;
ербо ју дух божи по својој милости
такмено умножи вјекуштом свјетлости,
нека се свак такој овуј ноћ весели,
тко жели да дух свој у вишњијех насели.
Сва од птица разликос летуште нарави
за љубав и милос овуј ноћ прослави,
вахтари најлише да по свем загорју
рајски глас биљише по јел'ју и борју,
по гласу од птица нека зна вас народ,
ер нам је дјевица родила блажен плод;
тер по том синуше небеске свјетлости,
у расап гринуше пакљене кријепости,
ер Јесус приблажен по том се породи,
свој народ поражен сужанства слободи;
зач по тлех потлачи све боге и обали,
што бјеху ковачи руками ковали,
тер ђавље кријепости у распу осташе
прид новом свјетлости, у овуј ноћ ка сјаше.
Слави ју прољетје у пољу и у гори,
разлико кад цвијетје зеленца отвори,
у зору најлише гдје у равној ливади
рајски цвијет мирише да се дух наслади;
зашто се приклада и разлог је прави,
да и равна ливада овуј ноћ прослави,
и да цвијет на трави и листак зелени
од дијеве прослави прибитак блажени;
ер се је цвијетак тај у овуј ноћ објавил,
који је вас свијет сај мирисом расладил,
с толиком сладости цафтећи, да такој
све од свијета жалости обрати у покој.
Тијем овуј свету ноћ од часа до часа
свак слави за сву моћ с вапајем из гласа,
да вишњи двор чује с коликом љубави
овај се ноћ чтује и хвали и слави.
Јесени и љета, и ви се справите,
до конца од свијета да овуј ноћ славите;
зима, лед, снијег и мраз, даж, роса и слана,
овуј ноћ по вијек вас славите свијех дана.
Славте ју топлине и сунчани зраци,
славте ју маглине и сињи облаци.
Славте ју громови и мун'је свјетлуште,
дајте јој тријескови све хвале вјекуште.
Слави ју по вијек вас земља лијес и ками
и небо врху нас са свијеми звијездами.
На земљи сваки створ хвали ју и слави
и у вишњијех рајски двор с горуштом љубави;
ер толи славан плод дијева нам породи,
да свој пук и народ од распа слободи,
тер своје милости ни љубав не скрати,
да тмасте мрклости у свјетлос обрати.
Тој ти је свјетлушта блажена ноћ овај,
с ком зрака вјекушта обасја вас свијет сај;
ер дијева породи чловјека и бога,
да народ изводи из мрака тмастога;
и син је Давидов и царом свијем је цар,
и од народ и од жидов вјекушти господар;
и чисти јагањац и вазда по вијек вас
посрједник и парац од оца тер до нас,
свет, присвет и блажен, гдје у рајској држави
по вас вијек и амен вишњи га двор слави.
Дјевична младости, и ви се справите,
да с вељом радости овуј ноћ славите,
зашто се приклада, да с вељом љубави
овај се ноћ сада по дивству прослави:
и дијеву здружите тер вазда до гроба
вјерно ју служите како се подоба,
нека вас помага у труду и тужби
дјевица придрага, којој сте на служби,
нека вас обрани од сваке жалости
и у дијевству сахрани при својој благости.
Тијем дјеву почтујте с највећом радости
а Јесусу дарујте цвијет ваше младости,
нека вас он такој блаженством дарује
у слави небеској, гдје с оцем краљује.
Младјенце још мољу с великом љубави,
да сплету у пољу вијеначац гиздави,
од пољске љубице с босилком најлише,
и од дробне ружице, ка рајски мирише,
да Јесусу младјенцу како ствар најдражу
туј лијепос у вијенцу и у јаслех укажу,
нека се забави у јаслех лежећи,
тач венчац гиздави на глави носећи.
А пак се сви справте тер с вељом љувезни
Јесуса прославте појући у пјесни,
нека се за сву моћ и по вас прослави
бог, ки се у овуј ноћ у тијелу објави,
тере нам ноћ овај, ка се тач прогласи,
отвори вишњи рај, а пакал порази;
причиста дјевица тер што нам поради,
од вјечнијех тамница крстјанство слободи;
и у тмасти таман свијет гдје бјеше облак скрил,
сада се може ријет, да се је изведрил
по новој свитлости, у овуј ноћ ка сјаше
тер старе мрклости под земљу гоњаше,
да свјетљи дан сване по божјој милости,
нер су све сунчане с ведрином свјетлости.
А отајства остала, која се згодише,
не може свијес мала да пером припише;
такођер ни језик најхрл'ји на свијети
не може по вас вијек до конца изријети
од отајства тога причудна тај дјела,
ка увијек прије тога нијесу се видјела,
ер се тај дубина изнорит не море,
јак морска пучина најдубље гди је море;
тер слађе што поју, да овуј ноћ прославим,
то даље свијес моју себе ван одправим,
како све тко је пјан тер не зна кад годи,
што је ноћ, што ли дан, ни пута куд ходи.
Ну право могу ријет, да свијетла ноћ овај
обасја вас сај свијет и отвори вишњи рај;
отвори вишњи рај, отворен да такој
минути труд и вај, обрати у покој;
и одкри нам прави пут плод, ки се породи,
у Абрамов блажен скут по ком се приходи.
А тко се усели у тај крил приблажен,
вазда се весели по вас вијек и амен,
медене сладости ер тамо прижива
у вјечној свјетлости, гдје сам бог прибива.
Честит се тијем чује међу створ остали,
скрушено тко чтује овуј ноћ и хвали.
Ну одкли је тој такој, ако се ријет море,
створ' боже језик мој славицом од горе,
нека се не устави појући за сву моћ,
да хвали и слави блажену овуј ноћ,
од часа до часа свеђер без пристанка,
с вапајем из гласа без покојна санка.
Ер кад бих стекал тој од твоје љубави,
рекал бих, дух ће мој починут у слави.
Издворих што сам хтио у жељах желећи,
ар се сам наситио овуј ноћ славећи,
а ови листак мој придавам и пјесни
краљици небеској с великом љувезни,
нека зна госпоја, с коликом љубави
вај слаба свијес моја овуј ноћ прослави,
с којом се подоба, с којом се пригоди,
да своја утроба Јесуса породи,
месију славнога, створитељ који јес
од плода свакога, од земље и од небес.
Ки овај прочтите, жељно вас молим свијех,
за бога простите, ако што лудо ријех;
и перце приправте, тер што сам приписал,
ви боље исправте, у чем сам полипсал;
врх свега врх тога за моју душицу,
молите сви бога и славну дјевицу,
да дух мој сахране у свому краљевству,
меу душе избране у рајском блаженству.
