Мола Маре, не жени морнаре

* * *

[Мола Маре, не жени морнаре]

Мола Маре, не жени морнаре,
морнарице све су одовице!

Запис: Лабин, 23. X. 1952.,
L. Таш, ркп. ИНУ 83, бр. 14. Казивао Маријан Милевој,
рођ. 1922. у Лабину.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг

---

Напомена

Према томе морнари, јер у овој пјесми-пословици морнарица је морнарева жена, нису пожељни мужеви. За вријеме бродова на једра, не особите тонаже, свакако је било више бродолома као и уопће несрећа на мору него данас. Ево како о томе пјева једна народна пјесма с отока Премуде^[1]

Липо нам је под Премуду море,
још је липје оно драго моје.
Имам рожу, коју сан набрала,
нимам драга кому бих ју дала,
ног јенога на мору морнара,
кому глава на конопу спава.
Не жени се, млада, за морнара,
већ се жени, млада, за копача,
копач ти је сваку вечер дома,
тужан рнурнар нанке^[2] на годишћа,
мурнару су руке од катрана,
копачу је мотика лашћава,^[3]
морнарица на пол удовица,
копачица жива пијаница.
Копачица каже морнарици:
»Морнарице, напој ме водице,
ја ћу тебе винца и ракије.«

Наша је пјесма-пословица можда дио неке пјесме налик овој премудској.

Референце

1. О. Делорко, »Народне пјесме са задарских отока«, ркп. ИНУ 133/1958, бр. пјесме: 17.
2. према талијанској ријечи неанцхе, нити.
3. свијетла

Извор

Истарске народне пјесме, уредио, написао увод и прозумачио Олинко Делорко, Институт за народну умјетност, Загреб, Народно стваралаштво Истре, књига 2, 1960., стр. 187-188.