Вриме јур приходи, да с божјом љубави
живот мој приброди пучину у плави,
у крму вјетра ћух докли ми сад прши,
једа мој трудан дух сву жељу изврши,
тер вјетриц тихи тај и плавцу и мене
у порат на он крај блажени прижене,
на здравје да сада тамо се приплавим,
минутијех свијех јада једа се избавим.
Зач велик непокој ћутио сам и ћутим,
да прјеђе, боже мој, с плавцом се упутим,
да гојно почину, гди бих рад почиват,
кад морску пучину ја будем припливат.
Трудећи тијем пријешим, пун труда и ваја,
да прјеђе одријешим моју плав од краја.
Зач ком бих ови крај оставил, гди трудим,
мним да бих добил рај добити ки жудим.
А тој зна живи бог, свакоја ки влада,
колик труд ја небог поднесох до сада,
желећи плав моју с великом љувезни
накрцат у гоју, појући у пјесни.
Ну мисал приљута хини ме и вара,
зач не имам педута, ни добријех мрнара,
тер сидро салпати не могу вајмех сам,
ни једра гиндати алити да калам,
не имам тимунијера, тимуном да влада;
ни вјешта наукијера, да у начин плав склада.
Још није моћ имати пениза, мој боже,
да трудну штивати плавцу ми поможе,
да се плав исправља наредно стојећи
нека се не ваља, пучину бродећи.
Од барке паруна још није моћ имати,
ако гдје фортуна моју плав прикрати,
да мене парун тај и себе приброди
у барци на сух крај, ако се зло згоди.
Мимо зла остала, ка сај свијет саздава,
тужба ме не мала још вајмех скончава;
зач није моћ сијех дана на служби имати
праведна шкривана, ни у њ се уфати,
да прида разлог прав, да душу сабљуде,
с тргови кад се плав искрцат сва буде,
вај нека дивана, тужна и небога,
од фаоса шкривана не губи разлога.
Нада све ље тужу, зач патрун ни мрнар
не хаје за душу ни мари ниједну ствар,
не хаје ни мари, нер с гријехом прибива,
духовне зач ствари при благу забива,
при благу забива тер сиса до кости
крв, ка се добива с великом горкости.
Трговац и шкриван злу добит приклада,
ки обноћ и обноћ дивану подкрада,
дивану онуј дим, ку вајмех свијех страна
одрту сад видим ода злијех крстјана,
ка је прије владала духовна сва блага,
а сад је остала и гола и нага;
крадена и плијењена а сад је за ништа
од својијех сцијењена у своја годишта,
тер се сад скончава, ни у гоју ни у миру
од црковнијех глава, ке ју сад одиру,
одиру небогу, да нага злопати,
да свој род помогу плачнијеми дукати.
О вишњи мој боже, тер не вијем што ријети,
тва правда гди може толик труд поднијети!
Ах је ли тој право, да ли сад не цвијели
течен'је крваво, ко се заман дијели,
потајом најлише, о вишњи створче мој,
да жељно уздише полача и дом твој,
гди мнози у дружби свијета се охају,
да теби на служби свој живот потрају.
А саде, а саде, не липше туј плача,
гди се твој дом краде и твоја полача,
и вајмех одира без боја и рати,
покоја ни мира да није моћ имати.
Синови сви прави тер вехни тугују,
гди крушац крвави туђини благују;
живући сваки дух тер што сад не цвијели,
синови гди твој крух тудјијем се раздијели;
а ки се рађају и у реду његују,
тај крушац страђају и велми тугују,
и трудни и плачни, вај, гди се бог моли,
и жедни и лачни, одрти и голи,
трпећи толик труд; а не вијем, мој боже,
твој вајмех прави суд гди трпјет тој може,
тер нећеш послати с небеса крвав мач,
да буде поклати свијех, који гријеше тач,
ни твоју присвету десницу простријети,
туј жилу проклету да буде подријети,
нека се до трага погуби тај жила,
ка у дом од врага душице посила;
сироте нејаке нека се избаве
од тужбе од таке, гди с плачем бораве.
Ну ако је, што ћу ријет, праведно речен'је,
да не гре на он свијет неправо течен'је,
хотил бих знат сада, о вишњи боже мој,
камо гре и пада стечен'је криво тој?
Зашто се мени мни и тако судим ја,
да у понор пакљени, под земљом који зја,
вуче га сто врага у пакал ки гори
с пјенезом једнага, тко такуј злед твори,
и стока остала, што му пак остане,
тече му до мала како влас кад плане.
I мимо све ино ки тако сагријеше,
стото им колино вишњи бог педијепше.
Тијем рецте за љубав, чему се надате,
црковну који плав лупешки владате?
гди је правда, гди је разлог, али сте себе ван,
гди је душа, гди је бог и гди је судњи дан?
Ако ви сцијените да ћете умријети,
што такој плијените божи стан на свијети?
Неће ли плачни вај скоро прит и он час,
кад вам ће расап тај врх главе пасти вас?
Колико за сада, овој вам доста буд',
зач не вијем од јада побрајат толик труд.
Ље ки сте у тому, туј злобу парјајте,
а писму овому забаве не дајте;
зач кривцем говорим, који су узрок вас
а праве не творим, да им се вазме час.
Ну молим ја бога, једа се кад згоди,
од распа од тога да свој дом слободи.
Овди ја прикратих те тужбе приљуте
и опет се повратих на пјесни минуте.
Ну покли није моћи одмјене имати,
с божјом ћу помоћи сам сидро салпати,
и одријешит гумине и остало све справит,
сам морске пучине да будем приплавит.
Ну тебе Јесусе кликују за сву моћ,
молећи у сузе да ми си на помоћ.
Чин' твоја да љубав нигдир ме не остави,
дочијем се моја плав на он крај приплави;
тер ако милос наћ при теби ја могу,
не дај ми с плавцом заћ стран пута небогу,
у трудно тој море не дај ми тамо прит,
гди дух мој не море без тебе схрањен бит,
меу секе и шкоље и страшне валове,
гди су све невоље и смртни јадове.
Зач тко туј заходи, ни обноћ ни обноћ
опета не исходи из тога мора ван,
зач се туј разбије о толи тужан крај,
гди опета не исплије, опета на свијет сај.
Ну ако је и мука тој веље море проћ,
ље моја одлука на мање неће доћ
слиједити, што жели срдачце и дух мој,
да се пак весели, кад најде мир и гој.
Зач ако приплити на здравје ја буду,
неће мој труд бити ни мука залуду;
ар веће дарове вишњи му бог справља,
тко горче јадове стрпено пробавља;
и тај ће круњен бит у свакој јур доби,
тко буде к челу прит, како се подоби.
Почетак ар да тко прије сврхе прикрати,
није слично никако да му се труд плати;
зач мудри говоре: није корис ни дика
плату врћ у море нер лудос велика.
Али пак на свијети видјет је лудо још,
све звијере одријети а у репу сломит нож;
и тогај бог већма дарива и плаћа,
назада тко плећма путем се не обраћа,
како но тај жена, за поглед охоли
која би створена у грумен од соли,
која се назада обазре у нечас
и за гријех пет града пропаде у пропас.
А за тој, а за тој, поколи угријеших,
Јесусе слатки мој, тер плавцу одријеших,
и отворих једра сва, да сада и вазда
једина милос тва крми ме и влада;
тер чини, да сада ја стечем толик дар,
вас да се назада не сврну никадар,
ни к десној ни к лијевој, нер с твојом љубави
чин' слиједит живот мој до конца друм прави.
Још те ћу молити, Јесусе једини,
не дај ме покрити тмастојзи мрклини,
мрклине ни мрака не дај ми видјети,
ни тмаста облака, чијем буду приплити;
нер небо све јасно чин' да сад находим,
да часно и ласно пучину прибродим,
да моја сва једра без плахе фортуне
тихим се из ведра вјетрицом напуне.
Чин' да се још плата од вихар још скрати,
моја плав крцата нека се не изврати;
зач ако без тебе, Јесусе присвети,
ја будем врх себе сва једра вазети,
ја с плавцом никако нећу се схранити,
нер се ћу тутако дно мора станити.
Јоште ћу молити, како све твој слуга,
не дај се пролити валовом од југа,
да ми југ не смета, о вишња љубави,
сва једра напета и тимун од плави;
од југа зач наглос могла би у мао час
сврнут ми сву радос у веле плачан глас.
Зач да се пригоди тај жалос жестока,
гди се дух мој броди прик мора широка,
могло би раздријети сва једра у пече,
и мене занијети к незнанцем далече,
али ми скршити арбуле и отијемне,
али плав разшити и разбит о стијене;
тер бих ја без тебе, Јесусе приблажен,
и плавцу и себе изгубил поражен.
Затој те ја мољу, Јесусе мој присвет,
чувај ми на вољу и плавцу и тринкет
и једра остала, о вјечна љубави,
велика и мала, ка носим у плави,
гумине и чела, Јесусе приславан,
танка и дебела, схранит ми буд справан;
сартије све моје до најмање узе,
потрјебно како је, ти влада' Јесусе,
нада све анкоре чувај ми за љубав,
без кијех се не море сахранит ниједна плав.
Чувај ју од милине морскога саплуна,
гди трудна плав гине, када дме фортуна;
чин' ми још твоја влас и веља тва љубав,
сваки хип и свак час бусуло да је управ,
по звијезди небеској, ка не има запада,
да с плавцом живот мој крми се и влада;
зач сама звијезда тај меу свијеми звијездами
тимуни вас свијет сај и небо над нами,
анђелски коју двор и слави и чтује
и чловјек, божји створ, на помоћ кликује.
Зач милос не брани, нер милос саздава,
да тогај сахрани, кој јој се придава;
и у вријеме у свако, уфан'је тко има,
љувено и слатко у крил га свој прима.
Често се још згоди, да мрнар тонући
смрти се слободи, ње име зовући.
