„Ћера јесан с драгин говорила,
Данас га нис чула ни видила:
Да бин му ја лех коња видила,
Како да бин драгога мојега.“
Зела ј’ видро, шла је по водицу, 5
Тут на води драг јој седјаше:
„Божја помоћ, о драги јуначе!“
„„Бог те прими, о млада дивојко!““
„Чин сан ти се, драг мој, замирила:
Ал да нисан приј’ на воду пришла, 10
I на води коња напојила?“
„„Ниси ми се ти с тин замирила,
Лего мајка ми те не да зети,
Мила мајка, и ројена сестра.
Лех те просин, љубо моја драга, 15
Не жени се изван рода мога,
Изван рода, града деветога.
Још те просин, љубо моја драга.
Када будеш под винцен дивојка,
Не ходи ми мимо двора мога, 20
Не жали ми тужна срца мога,
Зач ће пукнут тужно срце моје;
Злати прстен, ки ми је пол’ тебе,
Држи си га за спомиње моје!““
Још не пројде недељица дана, 25
Да је она невестица млада,
Изван рода деветога града,
I му пројде мимо њега двора.
Мила мајка на понештри сташе,
Сину свому тихо беседјаше: 30
„Висте, Иве, под винцен дивојку!“
„„Мучте, мајко, муком замукнула!
Ви сте мени свему тому крива,
Да ни она љуба моја била.
Проклета је свака така мајка, 35
Ка омрази мило тер и драго:
Нека љуби ча је кому драго. ““
То изусти и душицу пусти.
