Млађахте дивице тер виле гиздаве,
уресив њих лице, саме се прославе,
најлише ке туже крози злате стриле
ке их су до душе у прси раниле.
I која усише у сузах скровено,5
а срцем уздише пламенком љувено,
још очи ње ође покој и мирни сан,
јур ки јо' не дође приза сву ноћ и дан.
Тер буде брез миста том искром горећи,
којзи још нî вишта ни ју зна изрећи;10
чуди се у себи, тој смислив живин'је:
"Овој ми прî не би од срца желин'је!"
Ер лицем проблиди, поврхши охолас,
а липим завиди од којих слове глас.
Тај мимо све ине с јутра рани зором,15
прî нер сунце сине с истока над гором.
Руци ње прибиле и рајско још лице
хладком се надиле од бистре водице;
затим златне власе прихитро расправи
и, вркши низа се, у свилан трак стави.20
Окол главе сама русу косу свивши
а свитла два прама низ лица пустивши,
свој позор гизда пун над воду надазре
тер лисо јак паун туј сва се обазре.
Изиде туј хрло на свитал ње прозор,25
кажући све грло и гиздав свој позор;
тер кога туј згледа, кад лице на њ сврне,
створи га од леда, да срцем вас стрне.
Горко га прострили с поразом љувеним,
вас свој вик да цвили срдачцем рањеним;30
и сам туј да неће, буде т' му усилос
хвалит ју одвеће, за добит ње милос.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 18-19, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
