Медеја (Еурипид)

Медеја
- Μήδεια -

Написао: Еурипид
Превео: Коломан Рац

ЛИЦА:

ЈАСОН
МЕДЕЈА, жена Јасонова.
ДВА СИНЧИЋА ЊИХОВА
КРЕОНТ, краљ коринтски.
ЕГЕЈ, краљ атенски.
ДАДИЉА МЕДЕЈИНА
УЧИТЕЉ ДЈЕЦЕ МЕДЕЈИНЕ
ГЛАСНИК
ЗБОР, госпође коринтске.

САДРЖАЈ:

Први чин
Други чин
Трећи чин
Четврти чин
Пети чин
Рјечник

Први чин[уреди]

Двор Медејин у Коринту. Излази дадиља.

Дадиља
Еј, брод да "Арго" није у крај колшански
Полетио сред Симплегада мркијех,/1/
Од сјекире да у шуми на Пелију /2/
Бор није пао нит се весла машиле
Јунака првих руке, штоно Пелији
По златно руно кренуше!
Та госпа ми Медеја не би граду Јолку доспјела,
Нит ока диже нити лица откида
Са земље, слуша пријатеља утјеху
Колико стијена каква или морски вал.
I каткад само вратом макне пребијелим,
За оцем драгим сама за се заплаче,
За домовином, кућом, што их издаде
I пође с мужем, што је сада одбаци.
У несрећи ти јадна спозна, каква је
Милина с домом се не растат очинским.
На дјецу мрзи, поглед не весели је,
А страх ме за њу, не снује ли какво зло,
Јер кивно јој је срце, поднијет неће јад,
Што грдно трпи. Знам ја њу и бојим се:
Без ријечи у кућу ће, гдје јој кревет је,
Унићи, у срце ће ринут оштар мач
Ил' краљевну ће убит и младожењу,
А онда ће је несрећа још већа снаћ.
Та страшна је, па завади л' се ткогод с њом.
Тај неће лако запјевати с побједе!

(Долази учитељ с дјецом.)

Ал' ево дјеце с тркалишта, с игре сад!
О јаду нимало не слуте мајчину,
Јер срце младо баш туговат не мари.

ДАДИЉА. УЧИТЕЉ

Учитељ
Ти - старо благо дома моје госпође,
Што стојиш тако сама ту пред вратима
I сама себи тужиш, причаш несрећу?
Па како се Медеји хоће самој бит?

Дадиља
О Јасонове дјеце стари водичу,
Зла срећа господара добру робу је
Бол, биједа своја, у срце ти дира га.
Толика мене туга, жалост премори,
Те чежња нагна ме, да амо изађем
I земљи, небу јаде кажем госпине.

Учитељ
Зар још се јадна не окани цвила свог?

Дадиља
Ех, камо среће! Поче тек, - гдје ј' сриједа још?

Учитељ
О луде! - смије л' се госпару рећи то
О невољи зар ништа не зна новијој?

Дадиља
А што је, старче? Казат то не крати се!

Учитељ
А - ништа. Жалим, што сам и то реко сад.

Дадиља
Не таји, тако т' браде, други, робињи,
Јер ја ћу, устреба ли, мучат о томе.

Учитељ
Чух неког, а учиних се, да не чујем
Баш дођох коцкат се, гдје старци сиједи ти
Свед сједе, до Пирене, светог извора,
Из земље, каже, коринтске ће истјерат
Са мајком дјецу Креонт, овог краја краљ.
А јесу л' те му ријечи права истина,
То не знам. Хтио бих, да није тако то.

Дадиља
Зар то ће Јасон дати да му дјеца сад
Поднесу, ако се и с мајком завади?

Учитељ
Род стари с пута уклања се новоме, -
Па онај/3/ ти и није нашем дому склон.

Дадиља
Ах, пропадосмо, привргнемо л' ново зло
Том старом, што искусали га нисмо још!

Учитељ
Ал' ти - та није згодно, да то госпа зна -
Де мируј, шути о том, што ти рекох сад!

Дадиља
О дјецо, чусте л', какав вам је отац ваш?
Но не кунем га - та господар он је мој, -
Ал' својим мислим зао се показа он.

Учитељ
Тко смртан није такав? Видје л' истом сад.
Свак себи више него ближњем да воли -
По праву један, други рад добитка свог?
Због брака новог отац тих ту не љуби.

Дадиља
Хајд' дјецо - све ће бити добро - у кућу!
А ти их од мајке што даље држи сад
I немој к мајци ојађеној пуштат их!
Већ видјех, оком ко бик буљи, гледа их,
Ех, нешто снује. Гњева неће проћи се
То добро знам - док не сруши ти на тле ког.
Но стигло то душмане, а не драге нам!

(Учитељ иде с дјецом у кућу.)

Медеја (у кући)
Ох, несретне мене! Тешких ли мука!
Ао мени, ао! Да ми је мријети!

Дадиља
То, дјечице драга, ето је оно!
Јед у мајке кипи, кипи јој срце!
Пожур'те се брже у кућу сада
I немојте близу, на очи њојзи!
Не излаз'те пред њу! Дивље се ћуди
I природе грозне, окрутне душе
Ви чувајте помно!
Дед идите брже, зађите под кров!
Та јасно је: ваја облак се диже,
Доскора ће с већим, грознијим бијесом
Провалит олуја. Што ће урадит
То жестоко, неумолно јој срце,
Кад боли га море?

Медеја (у кући)
Ај, ај! Ај, ај! Ја јадна претрпјех, јаде претрпјех, -
С њих вриједно се тужит тужњавом силном!
О злосретне мајке проклета дјецо, -
Ох, пропала с оцем, пропао дом сав!

Дадиља
Ао мени, ао! Ао, јадна!
Што очеву гријеху дјеца су крива?
Што на њих ми мрзиш? Ајме мени!
Ој дјецо, сва дршћем, над вама зебем!
У краља се страшна охолост кочи,
I рјетко кад слуша, већ влада већином,
А бијеса се свога одриче тешко.
По једнаком праву живјет је боље.
О да ми је, ако већ не у сјају,
А оно бар мирно дочекат старост!
Већ име ти умјерености сјаји, -
Ужитак је умјерен најљепши дарак
Смртнику. Ни једна прекомјерна срећа
У човјека никад добро не чини,
Јер наљути л' бог се, невоље теже
Наваљује на дом.

(Збор дохрли.)

ДАДИЉА, ЗБОР

Зборовођа
Глас чула сам овчас, чула сам вику,
Крик Колшанке биједне, -
Још не смири се. Ал', старице, кажи, -
Та из куће ево с вратима двојим
Цвил, јаук разабрах, а никако, жене,
Тог дома ми јади на радост нису,
Јер она баш срцу омиље моме.

Дадиља
Ах, дома ти нема, - неста га веће!
Њег4 друга ти љуба, краљевна, грли,
А госпођи жиће у одаји вене.
Ни једном ти ријечцом, утјехом милом,
Сад не могу срца утјешит прији.

Медеја (из куће)
Ај, ај! Ох, стријела да с неба ми пројури главом!
Од какве је мени још користи живот?
Ух, ух! Са животом да ми се мрским
Већ растати, крај му учинити смрћу!

Збор
Да л' чујеш, Зеусе, земљо, свијетло,
Јаук? Несретница млада
Плаче, цвили.
Каква незаситна чежња
За мужем те, лудо, мори,
А ускорит смрт ће теби?
То ми немој молит!
Ако муж ти воли
Заручницу нову,
Немој на њ се за то љутит, -
С тобом то ће Зеус осветит!
За драгим немој тужит, жалит одвише!

Медеја
Ој Темидо силна,/5/ Артемидо часна,/6/
Да л' видите патње, што патим, а заклех
Свог проклетог мужа заклетвом страшном?
Ох, да ми је једном угледат њега
I његову младу сатрте с домом,
Кад кривицу мени дрзли се чинит!
О оче, о граде, - запустих вас грдно
I рођеног брата свога погубих!

Дадиља
Ех, чујете л', како нариче, зове
На освету Темиду и бога Зеуса,
Ког људи чуваром заклетве држе?
Не, неће ти никад освета мала
Утажити једа госпођи мојој!

Збор
Ах, када би на очи нам дошла
I из уста ријеч нам милу
Разабрала,
Не би л' срџбу љуту, тешку,
Нагло срце обуздала!
Не понестало ми воље
За миле ми моје!
Али по њу иди,
Из куће доведи амо,
Збори њојзи ријечи миле!
Жур'се, зла док она својим
Не учини, јер силно њу ти хвата бол.

Дадиља
Учинит ћу, али страх ме је, хоћу
Ја госпођу склонит.
Но теби ћу за вољу трудом се трудит.
Ко лавица оком, кад окоти, сијева,
У робове буљи, кад приђе јој који
I изусти у близини гдје рјечцу.
Погријешит ми нећеш, назовеш ли људе,
Што бијаху некад, лудам', не мудрим,
Јер пјесму су они за славе сјајне,
За веселе гозбе, за ручак изнашли,
Да засладе живот слаткијем гласом,
А нитко на свијету лијека не нађе,
Да мрску нам тугу из срца кине
Милогласним пјевом, жицама звонким.
Смрт, невоља зато бије нам куће.
Ал' добро би било, пјесма да душу
Смртнику нам лијечи. На веселој части
Што улудо гости напрежу грло?
Та обиље гозбе већ само по себи
Сласт, радост смртнику подаје, нуди.

(Иде у кућу.)

Други чин[уреди]

Зборовођа

Крик, уздаха болног чула сам јецај.
I гласно и тужно тужи се, куне
Свог невјерног мужа, младожењу клетог.
I патница недужна Темиду зове,
Кћер Зеусову, што на заклетве пази,
А доведе јадну
У Хеладу амо мрачнијем морем,
Непроходним вратима/7/ пучине слане.

(Излази Медеја.)

МЕДЕЈА, ЗБОР

Медеја

Корићанке, изађох ево из куће,
Да не кудите мене. Охолицам', знам,
Свијет многе крсти, - једне, јер се од свијета
Свеђ крију, друге, јер се вани кажу вијек,
А неким нерад, лакоумље квари глас.
У људском оку нема суда праведна.
Још добро не знаш срца коме и већ га,
Чим видиш, мрзиш, а ништа ти није крив.
Па туђин треба да се граду приљуби,
Ал' не хвалим ни грађанина пркосног,
Што с лудости је грађанима немио.
На мене изненада јад се обори
I памет узе. Одох, - чара жиће сад
Већ нема, драге, за ме, само желим мријет.
У коме мени красна бјеше нада сва,
Тај, муж мој, највећом изађе рђом сад.
Од свега створа, што имаде ума дар,
Ми жене смо створења најнесретнија.
Та прије свег нам хрпом блага купит је
Свог мужа, господара примит тијелу свом;
Од оног зла је ово зло још болније.
А игра јесте среће, хоће л' добит зло
Ил' добро. Развод брака жени дика ти
Баш није, - мужа отјерат и не може.
У нове ступа обичаје, законе.
Стог мора, од куће ли не зна, бити врач,
Да знаде, с каквим другом брачним живјет ће.
Па ако сретно све то претуримо ми,
I с нама живи, радо јарам носи муж,
Тад блаженство је живот, иначе је смрт.
На своје кад се човјек срди у кући.
Увани стишат гледа печат срца свог, -
Ил' друга којег ил' вршњаке потражи.
А нама у душу је једну гледат свеђ.
Но живот, кажу, без погибли тече нам
У дому, док је њима копљем бити бој.
Ал' за те и за мене исто не вриједи;
Твој ово град је, ово дом је очински,
Ужитак жићу твоме, друга твојих круг,
А ја сам сама, без дома, и човјек мој,
Из земље стране што ме трже, гази ме;
Нит мајке, брата, рода каква имам ја,
У несрећи да њима бих затекла се.
У тебе оволико постић рада бих;
Пут нађем ли ил' средство да се осветим
Свом мужу за зло ово, а и ономе,
Што кћер му да, и кћери, која пође за њ,
Дај шути! Жена ј' страха пуна иначе
I за бој слаба, мача гледат не може,
Ал' дира л' дрско тко у брачни живот јој,
Ех, онда срца нема крви жеднијег!

Зборовођа

Па хоћу. С правом светит ћеш се мужу свом,
Медејо! Не чудим се, што те мори јад.

(Долази Креонт с пратњом.)

Ал' ено Креонта, главара земље нам!
Гле, иде нове наредбе да објави.

МЕДЕЈА, КРЕОНТ, ЗБОР

Креонт

Ти - мрка, на свог мужа кивна, љутита
Медејо, сели, бјеж' из земље, кажем ти!
I оно двоје дјеце узми са собом
I не часи ми! Ја то теби налажем,
Те не ћу двору своме прије вратит се,
Док преко међа својих те не отјерам.

Медеја

Ао, ао! Јадна докраја сам пропала!
Душмани моји једра сва разапињу,
Из биједе мени нема лака излаза.
Но ако се и патим, ипак питат ћу;
Из земље зашто мене гониш, Креонте?

Креонт

Јер страх ме, - у говору крит то не треба -
Зло неко грозно кћери ми учинит ћеш.
Којешта слути на то и страх буди тај.
Ти мудра си и вјешта којекакву злу,
А ојађена си, јер мужа изгуби,
I, чујем, пријетиш - тако мени јављају -
Да тасту и младожењу и младој ћеш
Замијесит нешто. Томе ћу предусрест ја!
А теби, жено, омрзнут је боље ми,
Но с благости да послије болно уздишем.

Медеја

Ух, ух!
Већ често, не сад први пут ми, Креонте,
Ум, памет моја силне јаде зададе.
I никад човјек, који мудра глава је,
Мудрацим' силним дјецу стварат не смије,
Јер мир ти воле, лијенчинам' их крсти свијет,
У грађана им љуту мржњу јари то,
А износиш ли нову мудрост лудама,
Тад дангубом ћеш, не мудрацем чинит се,
А оним, што се знањем граде некаквим,
У граду сметаш, јер те бољим држи свијет.
А ја сам ти сама такве среће баш.
Та - јер сам мудра, једни на ме реже стог,
Ја другим лијенчина сам, трећим противно,
А неким досадна, не одвећ паметна.
Ал' ти се бојиш, на те руку да ћу дић.
Но нисам таква, не бој ми се, Креонте!
О краља не ћу се огријешит ниједног.
Та што си крив ми ти? За оног уда кћер,
Ком срце вукло те. Ал' мужа мрзим свог,
А ти то, држим, разборито уради.
I сада срећи твојој ја не завидим,
Па вјенчајте се, уживајте срећу сву,
Ал' пустите ме ту! Ја макар трпјела
I кривду, шутјет ћу од јачих свладана!

Креонт

Ти кротко збориш, ал' у души, у срцу
Све стрепим - снујеш мени некаково зло.
Још мање него прије у те уздам се,
Јер женске нагле и мушкарца таква се
Баш лакше чуват но подмукла шутљивца,
Ал' напоље што брже, немој дуљит ми!
То одлука је, и вјештине немаш те,
Да у нас останеш ти, моја душманко!

Медеја

Не, немој, кољенма и младом кунем те!

Креонт

Залуду ријеч ти, склонит никад не ћеш ме!

Медеја

Па изгнат ћеш ме, молбе ми не услишат?

Креонт

Та не волим те више но дом рођени.

Медеја

Ој завичају, како те се сјећам сад!

Креонт

I мени поред дјеце најдражи је град.

Медеја

Ух, ух! Колико ли је људма љубав зло!

Креонт

Већ према тому, каква кога снађе коб.

Медеја

Не сметни, Зеусе, с ума, тко је кривац злу!

Креонт

Бјеж', носи ми се, лудо! Мука ријеши ме!

Медеја

Да, ја се мучим, мука туђих не требам.

Креонт

Ех, брзо ће те пратња попаст, силом вућ!

Медеја

Не, немој, него заклињем те, Креонте.

Креонт

Ти, жено, додијават ћеш ми, чини се.

Медеја

Па бјежат ћу, ал' то те нисам молила!

Креонт

А што се онда кратиш, не ћеш отале?

Медеја

Још један дан ми дај да овдје останем,
Да смислим, којим путем да се у бијег дам
I заклон дјеци нађем, кад већ отац се
Баш ништа за њих побринут не мари.
Де смилуј им се, и ти дјеци отац си,
Па зато срца мораш бити милосна!
А за ме, ако бјежат морам, није ми,
Но њих ти жалим, што их стиже несрећа.

Креонт

Ћуд моја нипошто ти није силничка,
Са добра срца свог изгубих много већ.
Па и сад, жено, видим да погријешит ћу,
Ал' опет нек ти буде! Него кажем ти,
Трак сунца божјег сине л' сутра на те још
I дјецу с ову страну међа земље нам,
Тад мријет ћеш! То ти рекох живу истину.
Сад, ако остат мораш, остај један дан,
Те не ћеш зла нам чинит, како бојим се.

(Отиђе.)

МЕДЕЈА, ЗБОР

Зборовођа

О несретна жено,
Ао, ао, јадна са својијех јада!
А куда ћеш сада? Гдје пријазну душу,
Гдје кров ћеш ил' земљу, уточиште
У невољи наћи?
У валове бурне, у биједу, Медејо,
Бог стровали тебе.

Медеја

Свуд несрећа ме бије, тко ће порећ то?
Ал' неће тако бити, не вјерујте још!
Још борба чека тешка оне младенце,
А оца таста бриге, муке немале,
Зар икад, мислиш, мило бих му зборила,
Да корист ми на уму, варка не бјеше?
Нит ријечце рекла бих нит руке такла се!
Ал' лудост ти толика њега заслијепи,
Те макар ме из земље бацит мого он
I разбит снутке моје, један да ми дан
Да останем, и ја ћу три душмана сад
Погубит: оца, кћер му и још мужа свог.
А за уморство имам много начина,
Ал' не знам, драге, којег да се машим ја:
Би л' дворе невјестине ја упалила
Ил' тихо ушла у дом, гдје јој кревет је.
I оштар мач јој заринула у срце.
Ал' једно смета ми, затеку л' они ме
Гдје у кућу се шуљам, снујем тако што,
Тад главом платит ћу, душманма бит ћу смијех.
Пут раван најбољи је, њему вјешта сам
Ја највише, уморит ћу их отровом.
Па добро,
Смрт покоси их, који град ће примит ме?
Тко л' у земљу ме, под кров пустит сигуран
I, ко домаћин, тијело моје бранити?
Тог нема! Кратко вријеме причекат ћу још,
Та можда кула ми се јака укаже,
Те лукаво убиства тајом машим се.
А нагна ли ме грозна каква несрећа,
Мач сама зграбит ћу па, макар да ми мријет,
Убијат ћу их, смјелост крајњу кушат ћу.
Не, Хекате/8/ ми госпе што је штујем ја
Нада све и одабрах себи за помоћ,
А пребива у куту огњишта ми мог,
Растужит нитко од њих себи на радост
Мог срца не ће! Горак, црн ће бит им пир,
А горко сродство и бијег мој из земље те!
Ал' нека! Немој штедјет, ради све, што знаш,
Медејо, савјетуј се, снуј! Страхоте се
Де машај, - јунаштва ће борба, такма бит!
Бол видиш свој? Но Сисифову роду ми/9/
Ни Јасонову браку нећеш бити руг
Ти, чедо племенитог оца и Сунца!/10/
А вјешта си! По природи смо жене ми
За племените умјеће неподобне,
Ал' мудре сплеткарице сваке сплетке зле.

(Повуче се у позадину.)

Збор

Свих ријека се светих окренула врела,
I правица и све удара натраг.
Мушкарац те вара, у бога нема
Сад вјере ти више!
Окренут ће глас се, моје ће жиће
До дике се попет!
Част женском се роду примиче веће,
Глас немили женску већ морит неће.
I старе ће пјесме умукнут вила,
О невјери мојој пјеват не ће!
Нам' не даде лире нит обдари срца
Краљ пјесама Фебо: мушком би роду,
Божанскијем пјевом
Ех, друкчије моја
Одјекнула пјесма! Много зна дуг вијек
О удесу нашем и мушкоме причат.
Ти доплови из двора очинскога
С љубави махнита, - на мору стијенама двјема прође
I у земљи туђој сад
Дане трајеш. Без мужа ти,
Јадна, кревет празан стоји,
Ко бјегуницу из земље
Грдно гоне тебе.
А клетве11 светост оде, стида нема
У нас у Хелади великој, - у небо горе прхну.
Дома немаш очинског,
Бол да теби, јадна, тажи
Дому краљица ти друга,
Од милине твоје јача,
Сад на чело ступи.

(Долази Јасон.)

МЕДЕЈА, ЈАСОН, ЗБОР

Јасон

Већ више пута видјех, не сад први пут,
Да неизмјерно зло је дивљи срца бијес.
Та могла ту си имат кућу, кућиште,
Да драге воље слушаш јачих одредбе,
Ал' с ријечи дрских ти из земље селит ћеш.
А брига мене, збориш ли без прекида
О Јасону да рђа он је најгора,
Ал' што о породици рече краљевској,
Буд' сретна, што је изгон за то казна ти,
А ја сам свагда краљу, кад се срдио,
Гњев тишао и хтио, ту да останеш,
Ал' лудости се не окани, - краљев род
Свеђ грдиш, зато ћеш из земље селит сад.
Но зато ипак драгих не одрекох се,
Већ дођох за те, жено, ево у бризи,
Без новца ил' иначе како потребна
Да с дјецом не одеш. Зла много повлачи
Бијег са собом. Па макар на ме мрзила.
Зла теби жељет никад не бих могао.

Медеја

Ој рђо једна! То је дашто најгоре,
Што теби кукавици језик може рећ.
Па к мени дође? Дође ли, а мрзак си
I богу, мени, свему роду људскоме?
То није смјелост ни јунаштво, своме зло
Кад радиш и још њему гледаш у очи,
Већ шуга од свих међу људма најгора,
Да бестидност! Што дође, добро уради,
Јер кад те изгрдим, а ти се наједиш
Због грдње, срцу ће ми онда лакше бит.
А прије свега од почетка почет ћу:
Ја спасох тебе - то Хелени знаду сви,
Што у брод исти "Арго" се укрцаше
Кад послан би, да равнаш јармом бикова,
Што ватром дисаху, и пољем гробнијем
Да сијеш. Змаја, што се ови многопут
Око руна, суха злата, те га чуваше
Вијек будан, убих, бијах теби сунце, спас.
А сама свога оца, дом свој одвргох,
У Јолк ја с тобом стигох подно Пелија
Јест, више срце него разум слушах свој
I смакох Пелију, те грозно погину
Од дјеце своје. Сваког страха ријеших те.
I то ти ја учиних, грдни човјече,
А ти ме пусти, у нов сада ступи брак,
Прем дјеце имаш. Да си још без дјеце ти,
Опростит би се могло, што завоље њу.
Ал' оде вјера, заклетва, те не знам ја,
Да л' држиш, бози стари да не владају
Сад више, већ у људи вриједи закон нов,
Кад свијестан си ми, вјером да си кренуо.
Ао десне руке, што је често прихвати!
Ао кољена ми, како их се улудо
Ти, рђо, таче, моју наду превари!
Дед, као с пријатељем ја говорит ћу,
Ал' зар ми се од тебе добру надат још?
Ал' нека! Питањем ћеш изић грднији.
Па камо сад да кренем? Кући очевој,
С домајом што је издах теби за вољу?
Ил' к јадним Пелијадам'? Еле, красна ми
У дому дочека, кад убих оца им!
Да тако је: тко код куће ми бјеше драг,
Замрзих на њ; ком нисам смјела радит зла,
За љубав теби створих му се душманком.
Јест, - за то учини ме сретном, како је
У Хелади баш мало која! Дивна ли
I вјерна мужа имам несретница ја,
Из земље кадно бјежат морам прогнана,
Без друга, сама, а са самом дјечицом!
Еј, красна ли ми прекора младожењи,
Кад спаситељка с дјецом ти се потуца
Ко просјаци! О Зеусе, чему људима
За злато, је ли криво, сталан пода знак,
А тијело људско знака нема никаква,
По којем би упозно душу опаку?

Зборовођа

Ах, страст је страшна, лијечит ју је тешко баш,
Кад драго с драгим љуту свађу заметне!

Јасон

Лош, чини се, говорник бити не смијем,
Већ треба да се, ко на броду крмар вјешт,
Сад крајњим једра рубом љуту удару, -
Твог језика бујици - жено, измакнем.
Ја држим - јер се одвећ градиш заслугом,
Да од богова и од људи само је
На путу морем Кипранка ми била спас.
У тебе ум је оштар, ал' те мрзи ријеч,
Кад кажем, тебе стријелом да неизбјежном
Бог Ерос нагна, живот да тад спасеш мој.
Но одвећ натанко ти нећу осјећ то.
Та помоћ твоја, каква била, није зла.
Ал' опет веће прими добро за спас мој
Но даде, како ћу ти то доказат ја.
Ти прије свега пребиваш у Хелади,
А не у земљи дивљој, живјет научи
По праву, закону, не сили суровој.
Хелени сви за мудрост твоју знаду сад,
Ти дође на глас, а да ондје боравиш,
На крају свијета, не би теби спомена!
Не имао у доме своме злата ја
Нит пјеват знао љепше него Орфеј сам,
Кад на глас изић не би срећа дала ми!
Толико рекох ти о својим дјелима.
Та ти си такму ријечи прва завргла.
А што се на брак краљевне ми обори,
Доказат прво ћу, да бијах паметан,
А онда тријезан, најзад - велик пријатељ
I теби и дјеци. Ал' само мирно чуј!
Кад пријеђох овамо из земље Јолкије
I многе страшне невоље ме пратиле,
Тад какву срећу бољу наћи могох ја,
Бјегунац, но се жени кћерком краљевом?
Не зато, што твог брака, како с' изједаш,
Сит бијах и за женском другом плану страст,
Нит зато, што потомства више желим ја -
Та доста ми се роди, то се не тужим,
Већ ми да - то је главно - добро живимо
I с оскудице не патимо - биједну се,
Знам, с пута радо сваки макне пријатељ -
I дјецу одгојим свог дома достојно.
Па ако твојој дјеци родим браће још,
Све једнако ћу вољет, у род здружит их
I сретно живјет. Теби дјеце не треба,
До тога ми је, дјеца да ми будућа
Тој живој помоћ буду. Зло зар смислих то?
Ех, ни ти рекла не би, брак да тебе тај
Не пече. Ви сте такве - сретан док је брак,
Ви, жене, мислите: имамо срећу сву,
А задре л' опет у брак каква несрећа,
Благодат прва, најљепша је мрска вам.
Потомство одругуд би моро рађат свијет,
А тога рода женског не би смјело бит,
На свијету онда више не би било зла.

Зборовођа

О Јасоне, баш лијепо говор искити,
Ал' чини ми се - макар уз нос рекла ти -
Да криво радиш, када жену запушташ.

Медеја

Јест, од многих се много разликујем ја.
Тко неправедан је, а мудро зборит зна,
Тај казну баш ми најтежу заслужује.
Јер тко се дичи, ријечма да зна недјело
Украсит, на зло брз је, није разборит.
А тако и ти преда мном се не кити,
Не гради вјештим! Једна ће те срушити ријеч:
Да ниси рђа, мени открит бјеше ти,
Па свадбу славит, а не тајит својима!

Јасон

Ах, дивно би подупирала наум мој,
Да просидбу ти одах, кад ми не можеш
Ни сада успрећ свога срца силан гњев!

Медеја

Ал' не склони те то, већ са мном, с барбарком,
Брак до старости не бјеше на дику ти!

Јасон

Сад добро знај: не узех кћери краљеве,
Што сад је моја, ради жудње, љубави,
Већ јер сам - рекох то и прије - желио,
Да тебе спасем, дјеци браћу породим,
Крв краљевску, а своме дому браник чврст.

Медеја

Ој, богат ме, а тужан живот не стиго
Нит срећа, што би мени срце кидала!

Јасон

Окрени жељом, сванут ћеш паметнијом!
Нек добро ти се болним никад не види,
I док си сретна, не сматрај се несретном!

Медеја

Да, ругај се! Ти имаш гдје заклонит се,
Ал' ја из земље ове сама бјежат ћу.

Јасон

То сама изба. Немој кривити другога!

Медеја

По чему? Ја се вјенчах? Ја те издадох?

Јасон

Владарев род си клетим клела клетвама.

Медеја

Јест, баш сам и твој дом ја клетвом проклела.

Јасон

Ал' о том више нећу с тобом прети се,
Но за дјецу ли желиш или за бијег свој
Од новца мога какву примит потпору,
Ти казуј! Пуном руком подат спреман сам
I знанцима поручит, да те помажу.
А одбијеш ли, жено, лудо радит ћеш.
Но прођ' се гњева - још ћеш добит и више.
Нит марим ја за знанце твоје нити бих
Од тебе примила што, - немој дават нам!
Без благослова дар је од зла човјека.

Јасон

А богове ти зовем за свједоке ја, -
Свуд теби, дјеци рад сам ићи на руку,
Ал' не мариш за добро, пркос одбија
Сад пријатеље, - зато јаче жалит ћеш.

(Отиде.)

Медеја

Бјеж'! Чежња те за младом мори женицом,
Јер дуго - дуго веће биваш од куће!
Да, жен' се! Још ће - дао бог! - та женидба
Бит таква, да ћеш с ње се љуто покајат.

Збор

Кад границе љубав пријеђе,
Мушкарцу дике, хвале већ
Она не носи онда,
Сване ли Кипранка благо,
Нема друге божице милије од ње.
На ме, Госпо, никад немој
Ти одапет с лука златног
Стријеле сталне, - не кваси је жудњом!
Ћудоређе красило ме,
Дар најљепши са небеса!
Никад нек свадљиве страсти,
Раздора вјечног у души,
Афродита силна не распири мени!
У туђи ме брак не свела!
Нек оштрином ума кроји
Женско право и брак штити миран!
Домовино, доме мили,
Ох, не била без свог града!
Не задесило мене жиће тешко,
Биједа крајња
С тугом и жалошћу свом!
Не доживјела никад дана тога!
Смрт, да - смрт нек прије сконча мене!
Друге биједе веће ти
Нема но дом свој губит.
Видјесмо, из уста туђих
Не дознасмо гласе такве.
У најгрознијем јаду твоме тебе
Не пожали
Ни град ни пријан један.
Мрско пропао тко, ко кључем, срце
Не откључа широм и друга свог
Штоват не зна! Тај ми се
Никада милит не ће.

(Долази Егеј.)

Трећи чин[уреди]

МЕДЕЈА, ЕГЕЈ, ЗБОР

Егеј

Медејо, здраво! Љепшим нитко поздравом
Свог пријатеља поздравити не може.

Медеја

Здрав и ти, сине мудрог ми Пандиона,
Ој Егеју! А откле паде у тај крај?

Егеј

Из старог дођох пророчишта Фебова./12/

Медеја

Што крену пророчкоме свијета средишту?

Егеј

Та питах, како да ми никне дјеце род.

Медеја

Без дјеце, тако т' бога, вијек још вјекујеш?

Егеј

Без дјеце сам по некој божјој судбини злој.

Медеја

Да л' имаш жену ил' си самац, нежења?

Егеј

Не отех ти се брачном везу, јарму ја.

Медеја

Па што о дјеци рече теби Фебо бог?

Егеј

Ријеч мудрију, но човјек може схватити је.

Медеја

А смијемо ли знати божје пророштво?

Егеј

О да и тако треба главе паметне.

Медеја

А што прорече? Реци, ако смијем чут!

Егеј

На мијеху краја крајњег да не одријешим.

Медеја

Што ради ти је прије, којем крају стић?

Егеј

Док огњишту се очинскоме не вратим.

Медеја

А чему ти у ову земљу доплови?

Егеј

Ех, има неки Питеј, Трезеније краљ.

Медеја

Син Пелопов је, душа, кажу побожна.

Егеј

I њему казат желим божје пророштво.

Медеја

Баш мудар човјек је и ријечма таквим вјешт.

Егеј

А мени најдражи од савезника свих.

Медеја

Па добра т' срећа, нашо, што ти жеља је!

Егеј

А што је теби око, лице туробно?

Медеја

Ах, муж ми рђа најгора је, Егеју!

Егеј

Што велиш? Јасно дајде откриј свој ми бол!

Медеја

Без кривње моје Јасон криво ради ми.

Егеј

Што уради? Де кажи мени јасније!

Медеја

У дому нама друга жена влада сад.

Егеј

На такво он се дрзну дјело, срамоту?

Медеја

Јест, знади! Мила бијах, сад сам презрена.

Егеј

Зар другу воли? Ил' је мрзак твој му брак?

Медеја

Баш силно воли, вјеру својим погази.

Егеј

Нек иде, ако рђа је, како велиш ти.

Медеја

С краљима у род ступит бјеше жељан он.

Егеј

Па даје л' кћер му тко? Де сврши говор свој!

Медеја

Јест, Креонт, владар ове земље коринтске.

Егеј

Опростит ти је, госпо, што си снуждена.

Медеја

Ах, пропадох! Из земље мене тјерају.

Егеј

Тко? Други нови опет помињеш ми јад.

Медеја

Па Креонт ме из земље гони коринтске.

Егеј

А Јасон допушта? Ех, ни то не хвалим.

Медеја

По ријечма не, ал' он то жели у срцу.
А тако т' браде твоје, твојих кољена,
Гле, молим те и теби ја се утјечем,
Дај смилуј, смилуј на мене се несретну
I немој да ме видиш саму, изгнану,
Већ у земљу ме прими, у дом, к огњишту!
Па зато бози испунили жељу ти
За дјецом, и сам умро сретан, блажен сав!
Ти не знаш, какво си нашашће13 нашо сад.
Без дјеце не ћеш то ћу створит бити већ,
Плод дјеце посијат ћеш, такав знадем лијек.

Егеј

Рад којечега, госпо, љубав сам ти ту
Исказат спреман, прије свега бозима,
А онда дјеци, што је нудаш, за вољу.
Јер у том сам ти крајњи баш сиромах ја.
Овако ти је: дођеш ли ми у земљу,
Ко госта ћу те штитит, јер сам правичан.
Ал' госпо, оволико напријед кажем ти:
Из земље ове нисам вољан водит те,
Ал' ако сама једном дођеш под кров мој,
Тад сигурна си, ником предат нећу те.
Из ове земље сама крени, макни се,
Та и пред странцим' желим бити недужан.

Медеја

Па нека! Ако вјеру за то задаш ми,
До тебе што је, све у реду за ме је.

Егеј

Зар не уздаш се? Брига л' каква мори те?

Медеја

Па уздам се, ал' душман дом је Пелијин
I Креонт мени. Вежеш ли се клетвом том,
Тад не ћеш дати, да из земље воде ме.
Но ријечју ли се нагодиш, без заклетве,
То спријатељит ћеш се, порукама се
Покорит можда, јер сам жена слаба ја,
А у њих ено блага и двор краљевски.

Егеј

Показа у говору бригу велику,
Па ако ти се мили, не кратим се ја,
Сигурност то је онда за ме највећа.
Јер пред душманима имам неки изговор,
Па и за те. Кажи бога, којим ћу се клет!

Медеја

Де кун' се грудом Земље, онда Хелијем,
Мог оца оцем, цијели божји додај род

Егеј

Што желиш, што л' не желиш? Дајде казуј ми!

Медеја

Из земље своје да ме не ћеш прогнати
Нит икад душманину, хтједне л' ме
Да води, драге воље мене предат жив!

Егеј

Па Земљом, сјајним Хелијевим свијетлом се.
Свим бозим' кунем, да ћу твоју вршит ријеч.

Медеја

Стан'! А што онда, ако не одржиш ријеч?

Егеј

Тад било мени као људма безбожним!

Медеја

Сад збогом, сретно путуј! Све у реду је.
Твом граду ја ћу брзо стић, кад обавим
Што мислим, каним и, што желим, постигнем.

(Егеј одлази.)

Зборовођа

Па Мајин те син,/14/ краљ, водич на путу,
Твом одвео двору! Извршио оно,
Што имаш на уму, док хрлиш одавде!
О Егеју краљу!
У теби упознах честито срце.

МЕДЕЈА, ЗБОР

Медеја

О Зеусе, Зеуса Правдо, сјају Хелијев,
Душмане своје сада, драге, сјајно ћу
Побиједит, равним ево путем ступам ја.
Гле наде, платом ћу душманма платит сад!
Тај човјек, баш кад крајња бјеше невоља,
Ко лука жељам' мојим, гле, указа се.
О њ с крме своје коноп ћу привезат ја.
Кад у град, тврђу Паладину приспијем.
А све ћу намјере ја своје теби открити,
Ал' немој мислит, да ћеш милу чути ријеч!
По Јасона ћу послат једног слугу свог
I молит ћу га, да ми амо дође он.
Кад дође, љупке речи ћу му зборити
Јест, тако ми се мили, а и добро је
Да краљевски је брак, по којем изда ме.
I користан и разборито замишљен.
Па молит ћу га, ту нек дјеца остану,
Ал' пустити не ћу њих у земљи душманској,
Душманма да ми моју дјецу буду руг,
Већ краљу ћу на пријевару погубит кћер,
Са даровима ћу у рукам' послат их,
Нек моле младу, да их отуд не гони,
Плашт танан, вијенац златан њојзи послат ћу,
Па ако прими, накит метне на тијело,
Свак грдно мријет ће, тко год младе такне се.
Да таквим отровом ћу даре наквасит.
Ал' о том више даље ја не говорим.
Кад дјела сјетим ти се, што ми радит је,
Све срце пуца ми, та дјецу убит ћу
Ја своју! Нема тога, тко ће спасти их.
I читав дом ћу затрт, смрвит Јасону,
Из земље с драге крви дјечје бјежат ћу.
Кад дрско дјела проклетога латих се.
Не могу, драге, трпјет смијеха душманског.
Нек иде, на што живот? Ни домаје већ
Ни куће ни од биједе немам заклона.
Погријеших онда, дом кад пустих очински,
Хелена једног ријечма повјеровах ја!
Ал' уз помоћ ће божју мени платит то!
Од мене дјецу нит ће живу видјет он
Сад икад више нит ће млада нева му
Породит чеда, јер је грдна чека смрт.
Мријет мора, мора она од мог отрова!
Нек нитко ме не држи слабом, плашљивом
Ни кротком, тихом, сасвим друга сам ти ћуд;
Душману крута, пријатељу пријатна.
Та живот таквих вјенча слава највећа.

Зборовођа

Кад тајну нама ода, од користи ти
Ја желим бити, па јер људске законе
Ја штујем, зато велим ти; не чини то!

Медеја

Но нема друге, праштам теби ријечи те.
Та не патиш се тако љуто, као ја.

Зборовођа

А своју дјецу, жено, ти ћеш убит зар?

Медеја

Јест, тако ујест најјаче ћу мужа свог.

Зборовођа

Ал' ти ћеш онда жена бит најбједнија.

Медеја

Па нека! Сувише је о том дуљит још.

(Дадиљи)

Хеј, иди и позови мени Јасона!
Свуд, гдјено вјере треба, служиш мени ти,
Па јеси л' склона госпођи и женски створ,
Ти немој ништа одат, што наканих ја!

(Дадиља отиђе.)

Збор

Ерехтеја синци.15 ви сретници стари,
Ви богова блажених огранци прави,
У светој сте, никад згаженој земљи,
На цвијећу се мудрости предичне пасли,
Вијек свијетлим сте зраком крочили дивно,
Гдје Пијерке, девет светијех Муза,
Хармонију - кажу - родише, плавку.
Ту Кипранка - кажу - из Кефиса воде,
Из краснијех вала, захвати капљу
I дахом вјетрица, лахора љупка
Туд крајином дахну; у влас је плела
Вијек ружина цвијета мирисни стручак,
А Ероте слала, мудрости дружбу
I разних врлина потпору, помоћ.
Па како ће онда тебе
Светијех вода град
Ил' крај мили мило
У крило клету примит, -
Убицу дјеце своје?
Клат - помисли! - дјецу ћеш?
Не, тако кољена ти -
Ми од срца молимо -Не убијај дјеце!
Одакле ћеш смјелост, снагу
Руци ил' срцу свом,
Кћерце моја, смоћи,
Уморства се грозног латит?
Како ћеш оком сврнут
Без суза на дјечју коб?
Ал' дјечице крвљу не ћеш,
Пред кољена кад ти падну,
Ти крута срца моћ
Омастити руке!

(Долази Јасон.)

Четврти чин[уреди]

МЕДЕЈА, ЈАСОН, ЗБОР

Јасон

На позив ево ме! Па била кивна баш,
Од тебе с' одбит не ћу, него, жено, дај
Да чујем, што од мене ново тражиш ти!

Медеја

Мој Јасоне, де, молим те, опрости ми
Што рекох! Право је да трпиш мој ми гњев,
Кад многу теби љубав баш исказах ја.
У себи сама узех мисли превртат,
Изгрдих себе: "Страшна! Чему махнитам
I једим се, а добро мени свјетују,
I мразим се с господом краја овога
I с мужем, који по нас мисли најбоље,
Кад узе краљевну и браћу дјеци ми
Он рађа? Нећу ли се гњева проћи свог?
А што се кињим, кад ми добро даје бог?
Зар дјеце немам? Не знам, да бјегунци смо16
I сами без свакога пријатеља свог?"
Јест, тако мислих и разабрах, да је мој
Неразбор велик, да се једим ни за што.
Сад хвалим тебе, видим да си паметан,
Кад род нам стече такав, а ја безумна,
Јер мени бјеше твом помагат науму
I с тобом трудити се, склопити брачни вез
I заручницу ти с весељем миловат.
Ал' такве смо већ - не ћу казат ништа зло
Ми жене. Зато жао за срамоту ми
Ти вратити немој, ни лудост лудошћу
Побијат. Попуштам и велим: онда сам
Зло судила, ал' сад сам боље смислила.

(Зове дјецу.)

О дјецо, амо, дјецо, кућу остав'те
Изађите и загрлите оца свог
I поздрав'те га са мном!

(Долазе дјеца.)

Мржње старе се
На своје миле с мајком скупа прођите!
Сад мир је у нас, срџба сва се смирила.
Па прихватите десницу - ох несреће!
Ах, нека тајна мени на ум пада сад!
О дјецо, хоћете л' и жива дуго још
Овако пружат милу, драгу ручицу?
О јадна ја! Ох, како на плач брза сам
I пуна зебње! Јер спор с оцем напокон
Сад мину, суза лице њежно натопи.

Зборовођа

I мени крупна суза скочи на очи,
Еј, биједа не порасла већа но је сад!

Јасон

То, жено моја, хвалим, оно не кудим.
Та природно је, женско срце на мужа
Да плане, другу када стане снубит он.
Но срце твоје к бољему се окрену.
Ти свјет бољи спозна ипак напокон!
Јест, тако доликује жени разумној.
А за вас, дјецо моја, с божјом помоћи
Свом бригом отац од срца се побрину.
Та мислим, да ћете у земљи коринтској
Ви прво мјесто уз браћу запремит још.
Па растите! А остало је оцу вам
I оном богу, што нам склон је, на бризи.
А видио вас лијепо одгојене ја
У јеку пуном, јаче од душмана, свих!
А ти - зашт' бијело лице своје одврати
I очи своје бујним квасиш сузама
I ријечи ове не слушаш ми с радошћу?

Медеја

А - ништа. На памети су ми дјеца та.

Јасон

Ма не бој се! Та добро за њих скрбит ћу.

Медеја

Да, тако ћу. О ријечма сумњат не ћу ти.
Ал' женска ти је мека, за плач створена.

Јасон

А што ми, јадна, ради дјеце уздишеш?

Медеја

Ах, моја су! Кад живот ти зажеље им,
Тад обузме ме туга, хоће л' збит се то.
Но зашто позвах тебе ја на разговор,
То рекох, а друго ћу теби рећи сад.
Кад мене отправит из земље мисли краљ,
I за ме то је - добро видим - најбоље,
Да нисам теби ни главарим' земље те
На путу, и кад држе, да сам дому им
Ја душманка, из овог краја бјежат ћу,
Ал' моли Креонта, нек дјеце не гони
Из земље, да их твоја рука отхрани!

Јасон

Ех, не знам, хоћу ли га склонит. Кушат ћу.

Медеја

А ти де реци љуби својој, оца свог
Нек моли, да из земље дјецу не тјера!

Јасон

Јест, хоћу, па и мислим, склонит ћу је ја, -
Да, ако је, ко жене што су остале.

Медеја

I ја ћу у том труду ићи ти на руку.
Та послат ћу јој даре, што на свијету се
Од свега, знам ја, најљепшима држе сад:
Плашт танахан и к тому вијенац од злата,
А носит ће јој дјеца. Али брже ми
Донеси накит амо која слушкиња!
I не ће срећу једну, него стоструку
Уживат, јер ће имат тебе за мужа
Јунака првог, па још накит, што га да
Мог оца отац Хелије потомству свом.

(Слушкиња донесе накит.)

Дар вјенчани дед прим'те, дјецо, у руке
I краљици га, сретној младој, носите
I дајте! Дару приговорит неће моћ.

Јасон

Што себи, лудице, из руку кидаш то?
Зар мислиш: нема хаља кућа краљевска?
Ил' злата, - мислиш? Чувај ово, не давај!
Та жени ако својој нешто вриједим ја,
Знам стално, вољет ће ме него благо све.

Медеја

Ма немој! Дар ти, кажу, смекша и бога.
Та злато јаче је но тисућ' разлога.
Њу срећа прати, бог сад сипа благослов, -
I краљица је млада, а рад изгона
Крв за дјецу, не злато само дала бих.
Ал', дјецо, у двор уђ'те сјајни, младој се
Свог оца, мојој госпођи, затеците
Па дајте накит, нек укине
Ваш изгон! Пазите ми на то највише,
Да својој руком ове прими дарове!
Пожур'те се! Изврш'те сретно, добар глас
Донес'те мајци да се жеља испуни!

(Јасон отиде с дјецом.)

Збор

Сад за живот дјеце немам наде више -
Немам више, у смрт веће иду она.
Од злата ће вијенац млада примит сада,
Примит биједу несретница,
Око косе плаве накит - смрт ће савит
Сама руком својом.
Њу милина и божански сјај ће смамит, -
Хаљу ће и вијенац на се златни ставит,
За дан вјенчан у доњем се свијету китит!
У мрежу ће такву јадна, -
У смрт, њојзи судбом досуђену, пасти,
Биједи утећ не ће.
А ти ми, јадни, краља зете, Заручниче биједни,
Жићу дјеце своје
Пропаст пријеку ено носиш и смрт мрску
Љуби својој, а не слутиш!
Несретниче, - срећа мину тебе!
I твоје жалим боле, јаде,
Јадна, тужна мајко, -
Ради свадбе, брака
Ти ћеш дјеце своје крвцу сада пролит,
Јер безаконо те пусти
I другој се љуби муж твој склони.

(Долази учитељ с дјецом.)

МЕДЕЈА, УЧИТЕЉ, ЗБОР

Учитељ

О госпо, изгон дјеци ти је опроштен.
С весељем даре прими млада, краљевна
У своје руке, - оданде је дјеци мир.
Гле!
Што стојиш сва сметена, кад ти радост сја?
Што образ свој од мене сада одврати
I не слушаш сад вијести моје с радошћу?

Медеја

Куку!

Учитељ

Ал' тако што се с мојом вијешћу не слаже.

Медеја

Куку! и опет.

Учитељ

Несрећу ли јављам ја,
А не знам? Добар глас ми бјеше пуки сан?

Медеја

Што јави, јави. За то ја те не кудим.

Учитељ

Што очи обори и сузе рониш сад?

Медеја

Ех, нема друге, старче! Бози тако што
I опако ми срце смисли, заснова.

Учитељ

Не клони! Још ћеш ти по дјецу вратит се.

Медеја

Ал' прије отправит ћу друге јадна ја!

Учитељ

Од дјеце своје не дијелиш се само ти,
Смртнику ваља мирно сносит незгоде.

Медеја

Да, тако ћу. Ал' дедер иди у кућу
I ради с дјецом, што већ мораш сваки дан!
Ох, дјецо, дјецо, град имате и дом сад,
Гдје без матере вијеком ћете боравит,
I мене ћете несретницу оставит.
А ја ћу, прије но се нарадујем вам
I сретне видим вас, па свадбу, жену вам
I брачни спремим кревет, зубље/17/ подигнем,
У изгон, у крај други поћи одавде.
Ах, тешко мени јадној с мојег пркоса!
Залуду дакле, дјецо, ја отхраних вас,
Залуду трудих се и мукам' намучих
I љуте боле поднијех, када рађах вас.
Јест, многу некад наду гајих кукава,
Да у старости мојој ћете хранит ме,
А мртву лијепо рукама сахранити,
Те свијет ће завидјет ми. Али оде сад
Сва брига слатка. Живот одсад тужан ћу
I за се болан без вас вијек проводит ја.
А мајке више милим гледат очима
Ви нећете, - у живот ћете други поћ.
А јој! О дјецо, што ме тако гледате?
Што смијешком ми се задњи пут сад смијешите?
Ај, ај! А што ћу? Снага мени оде сва,
Кад, жене, сјајно око дјечје погледах!
Не могу! Збогом, одлуке ми пређашње!
Из земље ове дјецу своју повест ћу.
Па чему оца да им јадма њиховим
Растужујем, а двапут да толико зла
Ја сама трпим? На ћу! Збогом, одлуке!
А што је са мном? Хоћу л' да се обрукам,
Без освете душмане своје да пустим?
Одважит ми се. Кукава ли срца мог,
Кад оно ми се рјечма преда мекима!
Ал' ид'те, дјецо, у кућу! А коме сад
Прибиват жртви мојој није слободно,
Нек уклони се! Рука неће клонут ми.
Ах, ах!
Не, немој, срце моје, немој чинит то!
Дај, јадно, пусти их, - поштеди дјечицу!
Да, ондје/18/ са мном живјет ће, веселит ме.
Ал' Хадових ми осветника подземних,
Ље никад то бит неће, - пустит нећу ја
Душманма дјецу, да их они злоставе!
Зацијело мријети морају; - кад морају,
А оно ја ћу убит, мајка њихова!
Зацијело ће се то извршит, минут их
Ље неће! Већ на глави стоји вијенац сад,
У хаљи - стално знам - мре млада, краљица.
Гле, идем на пут тежак, још на тежи ћу
Ја послат ове. С дјецом својом желим се
Опростит. Дајте, дјецо, дајте матери
Ту десничицу своју, да је изљубим!
Ој ручице ми драга, драга главице,
Ој племенито дјечје лице, обличје!
Ах, будите ми сретни - тамо! Овдје вам
Све оте отац. Слатки загрљају ти,
Ој тијелце њежно, дјечји дашку преслатки!
Дед ид'те! ид'те! Више ја не могу вас
Да гледам, јади моји мене срваше!
Јест, знам ја, какво мислим зло починит сад
Ал, страст је јача него што је разбор мој,
Смртнику она узрок злу је највећем.

(Учитељ иде с дјецом у кућу.)

Збор

Већ пуно се пута
У умније мисли духом завезох,
Замашнију завргох препирку, такму,
Но женскоме то се допушта роду.
Ал' има и у нас заноса таква, -
Од жеље за знањем рађа се, јавља,
Но не баш у свију. Мало је која -
Тек једну ћеш можда мед стотинам' наћи -
У женскоме роду Музама склона.
I велим, да људи, што брака не знаду
I никада дјеце родили нису.
До веће се среће редовно вину
Но они са дјецом.
Тко дјетета нема, не искуси никад,
Да л' радост су дјеца ил' жалост смртнику;
Јер никада он их имао није,
То многа га мине невоља, мука.
А у коме дому подмладак слатки,
Рој дјечице расте, њега ти, видим,
Вијек довијека таре вјечита брига -
Да, најприје, хоће л' их лијепо узгојит
I откле ће онда намакнут имутка;
А труде л' се, муче за рђаву они
Ил' опет за добру,
То за њих је вазда застрто тајном.
А једна ти - кажем - невоља најзад
Већ треба и чека сваког смртника
У обиљу он ти стече имутка,
I младости цвијетом процвату му дјеца
I добра нарасту, ал' иако њему
Та срећа кад сине, а оно му дјецу
Смрт зграби и нетрагом у Хад однесе.
Па која ли корист од тога нама,
Кад уз друге јаде још прељуту тугу,
Бол поради дјеце,
Смртнику јадном наваљују' бози?

Медеја

Већ давно, драге, ево чекам конац, крај
I вребам, што ће ондје збит се у кући.
Ал' ено Јасонова слуге једнога
Гдје иде амо! Задухан је, - види се,
Зли неки нови да он носи нама глас.

Пети чин[уреди]

МЕДЕЈА, ГЛАСНИК, ЗБОР

Гласник

Медејо, ти злочинство грозно учини!
Бјеж', бјежи, немој прежрет лађе крилате
Нит кола, која путем јуре сухијем!

Медеја

Па чиме ја заслужих, да се у бијег дам?

Гласник

Баш овчас издахну нам млада, краљица
I Креонт, отац њезин, с твога отрова.

Медеја

Ријеч дивну рече, - међу доброчинце ћу
I пријатеље своје одсад бројит те!

Гласник

Што велиш? Жено, јеси л' при памети ти
Ил' луда? Краљу опустоши огњиште
I радујеш се гласу! Није л' тебе страх?

Медеја

Одвратит и ја на ријеч твоју нешто знам, -
Ал' немој, драги, хитјет, него кажи ми
Смрт њихову, јер двапут ћеш толико нам
Угодит, ако грдно покоси их смрт.

Гласник

Кад дође оно двоје дјеце, пород твој,
Са оцем и униђе под кров невјести,
Ми слуге, што нас твоји јади бољели,
Веселимо се, - двором мах се шири глас,
Ти и муж да сте стари изгладили спор.
I један руку, други плаву главицу
Тој дјеци љуби, а ја и сам и радостан
Са дјецом у одаје женске кренем тад.
А госпи, што се мјесто тебе свиђа сад,
На Јасону ти мило почиваше глед,
Док двоје дјеце твоје не угледа још,
Ал' онда очи своје стисну, заклопи
I бијело лице своје од њих одврати, -
Дошашће дјеце уједе је, а муж твој
Гњев младе тишат стане, њезин тажит јед.
Он рече: "Ваљда не ћеш драгих мрзит ми?
Зар срџбу не ћеш пустит, главу свратити
I драгим држат, кога држи муж ти твој,
Па даре примит и намолит оца свог,
Да изгон дјеци прости мени за вољу?"
А како видје накит, не одоље му,
Те мужу све обрече. А кад није још
Далеко отац с дјецом био од куће,
Шарену хаљу узме, њом се огрне,
На коврчице златни вијенац постави,
У свијетлом огледалцу косу реди тад
I лику тијела, сјени пустој, смјешка се.
Са столице се диже, тријемом шета се,
I ситно крочи ножица јој пребијела.
Преко мјере се дару своме радује,
На себи очи своје пари пунопут,
Ал' онда - страшна призора ти на поглед!
Све боја јој се мијења, ноге клецају,
Тетура натраг, једва стигне столици,
Ту падне прије него на под сруши се.
А једна стара слушкиња ти помисли,
Да Пана гњев ил' другог бога схвати је,
I јаукне, - још бијеле пјене не видје
Гдје навире на уста, зјене превраћа,
У лицу своме крви нема ни капи.
У лелек, грозан одјек бола, удри тад.
I једна махом оца у стан потрчи,
А друга скочи брзо по младожењу,
Да несрећу му јави младе невјесте.
Од трке многе, честе цио јечи дом.
Брз тркач већ би, грабећ ногом, претрчо
У трку тркалиштем, мети стигао, -
Све донда бјеше нијема, очи склопила,
Тад јадна грозно застење и прене се.
Јад ончас на њу насрташе двоструки:
Из вијенца златног, што на глави бјеше јој,
Прождрљив - чуда! - жарке ватре сукне млаз,
А танка, мека хаља, твоје дјеце дар,
Са злосретнице месо кида мекано.
Са столице се дигне, бјежи, гори сва
I амо тамо тресе главом, витицам'
I вијенац збацит жели, али злато се
Ко приковано држи. Двапут јаче јој,
Док косом тресе, распламса се плама жар.
I на под падне, - невоља је надрва;
Већ осим оца нитко ј' не би познао.
Та не видиш јој зјена, с лица нестаде
Красота оне, а са врха главе јој
Крв капљам' капље, с ватром жарком мијеша се,
А с кости месо, као с луча смоле кап,
Све спада, - тајни отрова га троши зуб.
Ух, призора ли страшна! А сви мртве боје се
Да додирну је, - то нас зла коб научи.
Ал' отац јадник - зла тог није слутио -
Униђе изненада, к мртвој баци се
I махом зајаука, тијело загрли
I љуби, 'вако збори: "Кћери несретна,
А који бог те тако грдно уништи?
Тко мени старцу, гробу живом, оте те?
Ао мени! С тобом, дијете, да је мени мријет!"
А када јаук се и лелек умири,
Он придић хтједе своје тијело старачко,
Ал', ко у ловор - гране бршљан, прионе
О њ хаља танка, - страшно наста рвање.
Он усправит жели своје кољено,
Ал' она притеже га. Силом упне л' се,
Са кости месо себи трга старачко.
I најзад клоне, душу пусти несретник, -
Грозоти већ одољет кадар не бјеше.
I мртви леже, једно покрај другога, -
Кћи, старац отац. Сузе с коби мораш лит!
А путит тебе није на памети ми, -
I сама знат ћеш казни се измакнут већ.
Већ одавно ја држим сјеном људски сјај
I смјело велим: тко од људи гради се
Мудрацем мудрим, мислиоцем дубоким,
Тог пријекор стигне са лудости највеће.
Та сретан није човјек смртник ниједан:
У благу пливај, - боље среће можеш бит
Но други, али сретан никад, никада!

(Отиде.)

МЕДЕЈА, ЗБОР

Зборовођа

Божанство даном, чини ми се, данашњим
Јад многи с правом навали на Јасона.
О јадна, како биједу твоју жалимо, -
Ох, кћери Креонтова! К вратим' Хадовим
Ти сађе, а рад Јасонове вјеридбе!

Медеја

Извршит, драге, брже мислим дјело ја,
Погубит дјецу, из те земље кренут тад.
I нећу дангубити, дјеце предат ја
Сад туђој, бјешњој руци, да их закоље.
Зацијело мријети морају, - кад морају,
А оно ја ћу убит, мати њихова!
Оружај ми се, срце! Зашто часимо,
Не извршимо страшно, нужно дјело зло?
Дед, јадна руко моја, зграби сада мач,
Дед зграби, тужном жића крају приђиде!
Не - немој клонут, немој дјеце сјетит се,
Ох, како драгушна су, како роди их!
Бар за дан кратак с ума сметни дјечицу,
А онда плачи! Ма их смакла, драга ти
Свједно бјеху, а ја - жена биједна сам.

(Отиде.)

Збор

Ој Земљо! Зрако Сунчева,
Што свуда сјаш, гле, глете на сабласт,
На жену, док на дјецу не дигне
Пест, убојницу руку крваву!
Од твог су златног кољена
Потекла; а крв божја да гине
Од људи - гроза је.
Ал', сјају божји, спријечи, задрж' је!
Одагнај Срду јадну, крваву
Из двора, - злодух грдни шаље је!
Залуду рођај, труди сви, -
Зар залуд пород мили роди ти
I Симплегадам' прође мркима,
Тим стијенам' непријазним, мрскима?
Што, јадна, у срце се бијес
Ушуља теби, љубав измијени
Убиство проклето?
Кад крв се рода лије на земљу,
Смртника тишти, - на дом од бога
Убици пада заслужени јад.

(Чује се вика дјеце из куће.)

Једно дијете

Ајме мени! Што ћу? Куд да мајци побјегнем?

Друго дијете

Ох, не знам, брацо драги - ево гинемо!

Збор

Чујеш, чујеш ли ми дјеце вриску?
Ао, јаднице! Ој жено злосретна!
Да у дом уђем? Од уморства спремна сам
Одбранит дјецу.

Обоје дјеце

Помоз'те, богова вам! Крајњи јесте час!
Већ у мрежу нас своју хвата блиски мач.

Збор

Јадна! Стијена си ми или гвожђе ти,
Кад дјецу, плод свој што га роди,
Баш својом руком имаш срца клат!
Тек за једну - једну давну жену чух,
На дјецу да драгу руку подиже, -
За Ину,/19/ којој бози памет смутише,
Кад Хера њу ти луду погна од куће.
I јадна дјецу уби без срца,
Скочи у море, -
Са жала морског ногом ти се отисну
I с двоје дјеце скупа тону, издахну.
Може л' се грозота већа збити још?
Женска болна брачна љубави,
Зла колико већ смртнику донесе!

(Долази Јасон.)

ЈАСОН, ЗБОР

Јасон

Ви, жене, што стојите овдје пред кућом,
Унутра да л' је она грозна злотворка -
Медеја ил' се бијегом веће открала?
Дубоко под земљу се доље мора скрит
Ил' к небу се високо на крилма дић,
Утећи жели л' казни рода краљевског.
Зар узда се, одавде да ће без казне
Умаћи, а владаре земље погуби?
Ал' марим за њу! Само за дјецу ме страх!
Њој светит ће се они, које уцвијели.
А дођох, живот да бар спасем дјеци,
Род, својта да ми њима што не учини
Уморству клету, мајчину, за освету.

Зборовођа

Ех, не знаш, докуд у зло грезну, јадниче,
Ох Јасоне! Ма не би тако зборио.

Јасон

А што је? Зар и мене жели убит још?

Зборовођа

Смрт дјецу покоси ти с руке мајчине!

Јасон

Ајме мени! Што то рече? Жено, уби ме!

Зборовођа

Знај, узми на ум, - дјеце твоје нема већ!

Јасон

Гдје уби? У кући зар или вани гдје?

Зборовођа

Отвори врата, - угледат ћеш дјеце крв!

Јасон

Одшкрин'те слуге, брже боље врата ми,
Развал'те их, да јад свој видим двоструки,
Ах, - мртве, а њој за крв да се осветим!

(Медеја се с мртвом дјецом укаже у зраку на змајским колима.)

ЈАСОН, МЕДЕЈА, ЗБОР

Медеја

Што ово тргаш, кидаш, тресеш вратима
I тражиш мртве, а и мене, - кривца том?
Окан' се труда! Мене л' треба, казуј ми,
Што желиш, - руком не ћеш ме се никад таћ,
Јер таква кола оца отац Хелије
Сад даје нам, - од руке кивне бране нас.

Јасон

О гаде, жено на свем свијету најмржа -
Да, бозим', мени, свему роду људскоме!
Ти, - мати на дјецу одоље тргнут мач
I мене упропасти, дјеце лиши ме!
То уради, а сунце, земљу гледаш још!
Злочинство дрзну се починит највеће!
Еј, пропала! Сад знадем, - онда бијах луд,
Кад од куће из барбарије под кров свој
У Хеладу поведох тебе, - грозно зло,
Ух, издајицу оца, дома рођеног!
I таква бози мени дали злодуха!
Ти код огњишта уби брата рођеног,
Тад попе се на "Арго", брод љепокљуни!
Јест, тако поче, а кад за ме уда се
I мени дјеце роди, ево уби их,
А само ради кревета и брата свог!
Ех, Хеленке ти нема, што би икад се
То дрзнула, а вољех тобом женит се
Но њима, - тобом, женом мрском, погубном,
Јест, лавицом, не женом. Ћуди, срца си
Ти крућег него она Скила тиренска!/20/
Ал' прегрштима грдња ујест не ћу те, -
Толика ти је прирођена бестидност!
Бјеж', крвљу дјеце окаљана ругобо!
А мени с несреће је моје стењат сад, -
Нит младој ћу се љуби својој радоват,
Нит дјеци, што је родих и отхраних ја,
Већ зборит нећу моћи, - више немам их!

Медеја

Отегла ја бих одговором дугим сад,
Да отац Зеус не знаде, које добро ти
Од мене прими, како ли ми узврати!
Ти презре љубав моју, зато не смједе
Проводит живот блажен, мени смијат се,
Нит смједе без казни из земље бацит ме
Та краљевна ни Креонт, који кћер ти да.
А ти ме зови, воља ли те, лавицом
I Скилом, којој тиренско је поље дом, -
Ја у срце те, како треба, уједох.

Јасон

Па сама тугујеш и са мном дијелиш јад.

Медеја

Јест, али бол ми блажи, што те мину смијех

Јасон

Ој дјецо, каква допаде вас немајка!

Медеја

Ој синци, како оца лудост уби вас!

Јасон

Не, - десница их рука моја не смакну!

Медеја

Ал' обијест твоја, твоја свадба, млади брак.

Јасон

Па зар рад' брака бјеше вриједно убит их?

Медеја

Зар мислиш, да за жену то је мален јад?

Јасон

Јест, ако разумна је, - за те све је зло.

Медеја

Ал' ових нема више, - то ће пећи те.

Јасон

Ал' осветници крути твојој глави су.

Медеја

Но бози знају, тко је јаду зачетник.

Јасон

Да, знају ону твоју душу одвратну.

Медеја

Па мрзи ме! Ријеч твоја јетка гади се.

Јасон

I твоја мени, - лак ће бити бар растанак.

Медеја

Што онда хоћеш? I ја желим растат се.

Јасон

Мртваце дај, да сахраним их, оплачем!

Медеја

Не, не! Сахранит ћу их својом руком ја.
Да, - Хери, божици на вису, у гај ћу
Ја однијет, да ми душман их не погрди,
Раскопа гроб. У земљи Сисифовој/21/ ћу
Наредит свету славу, жртве одсад ја,
За клето нек уморство буду окајне.
А сама у Ерехтјеву земљу ћу,
До Егеја, Пандинова сина, поћ,
А ти ћеш, како личи, грдан грдно мријет:
Остатак "Арга" теби главу разбит ће,
Мог брака ће свршетак теби горак бити!

Јасон

Ал' сатрла тебе Еринија22 дјеце
I крвава Правда.

Медеја

Ал' који те бог ил' демон сад слуша,
Гдје погази вјеру, домаћину слага?

Јасон

Ух, злотворка једна, дјеце убицо!

Медеја

Хајд', - кући де иди и жену сахрани!

Јасон

Па идем, - ал' двоје дјеце изгубих!

Медеја

Још не кукаш доста, - чекајде старост!

Јасон

О премила дјецо!

Медеја

Да, мајци, не теби!

Јасон

Па ипак их уби?

Медеја

Да растужим тебе.

Јасон

Ао мени! Усташца драга бих јадан
Пољубити радо дјечици сада!

Медеја

Сад говориш њима, сада их љубиш,
А онда их гурну!

Јасон

Тако ти бога,
Дај њежног да тијелца дјечјег се такнем!

Медеја

Не, не може бити, - залуду ти ријечи.

Јасон

О Зеусе, чујеш ли, како ме гони,
I како од немани, дјечје убице, -
Од лавице ове страдам и трпим?
А колико иоле смијем и могу,
Гле, наричем, плачем, богове зовем,
Свједоци нек они сада ми буду,
Да нејачад уби, а не дајеш мени,
Да мртвих се такнем, у гроб их легнем.
Ох никад их, никад да родио нисам
Нит видио твојом сад заклане руком!

(Нестаје Медеје. Јасон одлази.)

Зборовођа

На Олимпу много одређује Зеус-бог.
Преко наде ће штошта бози извршит;
Кад тврдо се надаш, изда те нада,
Гдје наде и нема, пут нађе божанство.
I ово се сада заврши тако.

Рјечник[уреди]

Артемида - богиња мјесеца и лова (рим. Дијана)

барбарија - за старе Грке, све не-Хеленске земље (Медеја је из Колхиде)

Делфи - гласовито старогрчко Аполоново светиште и пророчиште у Фокиди под планином Парнас

Ерехтеј - митски атенски краљ (Ерихтоније), син Хефеста и Геје, којему је посвећен гласовити храм на Акрополи; Ерехтеја синци - Атењани; Ерехтјева земља - Атена
Ериније - три богиње освете (рим. Фурије)
Ероти - пратитељи Ероса, бога љубави

Фебо - Аполон, бог љепоте, медицине, глазбе и сунца

глед - поглед

Хелада - Грчка
Хермо - Хермес, гласник богова, заштитник путника

Јолк (грч. Иолкóс) - град у Тесалији из којега је Јасон
Јолкија - в. Јолк

Кефис - ријека у близини Делфа, посвећена Харитама, Афродитиним помоћницама
Кипранка - Афродита, божица љубави (рођена на отоку Ципру)
Колхида - регија и краљевство на Црном мору и планини Кавказ (данашња Грузија), у коју је Јасон отпловио бродом Арго и отамо довео Медеју
Колшанка - из Колхиде (в.); колшански - колхидски
Коринт - град у Грчкој, на Коринтској превлаци између Пелопонеза и средишње грчке

Маја - најстарија Плејада, једна од седам Атлантових и Плиониних кћери; богиња планина и поља; са Зеусом родила Хермеса

одврћи - одбацити

Палада - Атена, божица мудрости; Паладина тврђа - град Атена
Пандион - Пандион II, митски атенски краљ, Егејев отац
Пелијаде - Пелијеве кћери
Пелоп - Пелопс, краљ Писе на Пелопонезу, по којему је тај полуоток добио име; преко свога сина Атреја, који је отац Менелаја и Агамемнона, оснивач лозе Атрејида
Пијерке - Пиериде, водене нимфе повезане с хеликонским и пиренским извором, тј. Музе
Питеј - митски краљ Трезене (в.), Пелопсов син
Правда - божица Темида прети се - препирати се, свађати се

рођај - порођај

Скила - или Сцила, морска неман која у уском тјеснацу заједно с Харибдом, морским виром, вреба поморце
Срда - в. Ериније
свјет - савјет

Темида - или Темис, божица правде, кћи Геје и Урана, мајка Суђеница (Мојра) и Хора
Трезенија - Трезена, град у Арголиди (сјеверозапад Пелопонеза)

зубља - бакља

Објашњења[уреди]

1[уреди]

Пелија је оца Јасонова свргао и сам завладао у Јолку. Кад је Јасон одрастао, заиште жезло очево. Пелија му га обећа ако донесе златно руно из Колхиде. Јасон крене по њ на "Аргу" и прође Симплегадама на Боспору. Стијене су ударале једна о другу, док није прошао Јасон. Одонда мирују.