Бањалуко, мој големи шехру!
Кроза те се проћи не могаше,
Од пиесамах и од тамбурања,
I од лиепа герла Матиева.
Гледала га Јелуша диевојка,
Пак је својој нени говорила:
Види нено! лиепа јунака,
У нашој га краљевини нејма?
Мучи кћери, муком замукнула!
Ти си кћери, рода урокљива,
Ти ћеш урећ’ лиепога Мату? —
Одма Мату заболила глава.
Кад је дошо к двору биелому,
Својој мајци тихо говорио:
Гори нено, на горње чардаке,
Онде јесу седефли сандуци,
У сандуцим зелена долама,
У долами перстен и јабука,
Подај ми га Јелуши диевојки.
То изусти, а душицу пусти.
То зачује Сењанине Иво:
Перстен даје, сватбу уговара,
Ова сватба до петнајест данах,
Док покупим кићене сватове,
I порежем чоху на диевојку.
Још непрође ни петнаест данах,
Ал ето ти Сењанина Иве;
Сакупио кићене сватове,
I порезо чоху на диевојку.
Поведоше Јелушу диевојку,
Кад су пошли низ то поље равно,
Кад су дошли к гребљу Матиеву.
Бубњи бубње а свирале свире,
Говорила са коња диевојка :
Ах! борати куме и диевере,
Заставите бубње и свирале,
Док прођемо гребље Матиево?
Кад то чуо Сењанине Иво,
То је Иви верло мучно било:
Он извади ноже оковане,
Тер он Јели одсиече главу.
Летећи је глава говорила:
Волим с’ Матом у зеленој трави,
Него с Ивом на мехку душеку? —
Јелушу су с Матом укопали,
Кроз гребље јим руке прометали,
Мати саде винову лозицу,
А Јелуши румену ружицу;
Кроз гребље јим воду навратили:
Ко је млађан нек се ружом кити,
Нек говори: покој њима души!
Ко је старо, нека гроздје зобље,
Пак говори: покој њима души!
Ко је жедан нека воду пије,
Тер говори: покој њима души.
Босански пријатељ, садержавајући потриебите користне и забавне ствари. Уредник: I. Ф. Јукић Бањалучанин. Свезак I, Трошком Дра. Људевита Гаја, у Загребу, Берзотиском народне тискарнице дра. Људевита Гаја, 1850., стр. 104-105.
