Марко Краљевић и невирна љуба

Извор: Викизворник

* * *


Марко Краљевић и невирна љуба

Сио Марко за већеру с мајком:
Била крува и рујнога вина.
Ал' се мало насмијала мајка,
То опази Краљевићу Марко,
Па бесиди својој старој мајки: 5
„Шта се смијеш, моја старо мајко?"
„Кад ме питаш, право ћу ти казат:
Ти си таки на свиту јунаће
I опет те вара твоја љуба.
Љуба љуби Дуку Сенковича. 10
Ако ми се не вирујеш, сине,
Цини сутра господског собета,
Сву господу на собет сазивај,
Само немој Дуку Сенковича,
Па ћеш видит шта ће речи љуба." 15
То је Марко послушао мајку,
Па он чини господског собета,
На њег зове сву господу градску,
Ал' не зове Дуку Сенковича.
Ал' бесиди љуба Анделија: 20
„Ста ћеш , Марко, да од Бога надеш,
Сву господу на собет позиваш,
Не позиваш Дуку Сенковича.
Шта је теби Дука учинио?"
„Алај, љубо, Бог ти се ситио, 25
Ја сам јунак и заборавио.
Иди, љубо, па позови Дуку!"
Скочи љуба као и помамна
I отвара шарене армаре,
Па облачи свилу и кадиву, 30
Оде звати Дуку Сенковича.
Ал' је мајка бесидила Марку:
„Ти се попни гори на бедеме
I највишљој кули на пенџере,
Па ћеш видит како ће ти, сине, 35
Љуба с Дуком из двора изачи."
То је Марко послушао мајку,
Па се пење гори на бедеме
I највишљој кули на пенџере,
Па погледа Дукиноме двору. 40
Трипут с Дуком до двора љубила,
А ћетврти на Маркови' врати'.
Све то гледа Краљевићу Марко.
Кад је Марко собет издворио,
Сву господу редом даривао, 45
Не дарива Дуку Сенковича.
Ал' бесиди љуба Анделија:
„Ста ћеш , Марко, да од Бога надеш,
Сву с' господу редом даривао,
Не дариваш Дуку Сенковича, 50
Стаје теби Дука учинио?"
„Алај, љубо, Бог ти се ситио,
Мени је веч понестало дара,
Даривај га, чиме теби драго!"
Скочи љуба, кандар се помами, 55
Па отвара шарене армаре.
Она вади везену кошуљу,
Стоје није ни видио Марко,
А камо ли да ј' на плечи имо,
Па дарива Дуку Сенковича. 60
Кад то види Краљевићу Марко,
Он спопаде тешку топузину,
Па удара Дуку Сенковича.
Оде Дука и остави даре,
Он бесиди љуби Анделији: 65
„Је л' ми волиш сабљу целивати,
Јел ме волиш свичом додворити?
Ал' бесиди љуба Анделија:
„Нишам јунак да сабљу целивам,
Веч сам љуба да те свичом дворим." 70
Намаза је лојом и катраном,
Па је онда свичом запалио.
Горила је до чрни' очију,
Па бесиди љуба Анделија:
„Гаси мене, господару Марко, 75
Гаси мене, моје очи чрне,
Сто с' т' гледале, господару Марко,
У по ночи, као у по подне!"
Ал' бесиди Краљевићу Марко:
„Гори, гори, 'орјацко колино, 80
Више Дуку него мене Марка!"
Горила је до медени' уста,
Па бесиди љуба Анделија:
„Гаси мене, господару Марко,
Гаси мене моја медна уста, 85
Што с' т' љубила, господару Марко,
У по ночи као у по подне!"
Ал' бесиди Краљевићу Марко:
„Гори, гори, 'орјацко колино,
Више Дуку него мене Марка!" 90
Горила је до бијели' руку,
Па бесиди љуба Анделија:
„Гаси мене, господару Марко,
Гаси мене моје биле руке,
Што с' т' грлиле, господару Марко, 95
У по ночи, као у по подне."
Ал' бесиди Краљевићу Марко:
„Гори, гори 'орјацко колино,
Више Дуку, него мене Марка!"
Горила је до бијелог паса, 100
Па бесиди љуба Анделија:
„Гаси мене, господару Марко,
Изгору ми ћедо под појасом!"
Разљути се Краљевићу Марко,
Па узима сабљу димискињу, 105
Па удара љубу по појасу.
На сабљи јој ћедо извадио,
Па он оде својој старој мајки:
„Ево теби, моја стара мајко,
Ево теби зелена ј абука, 110
Сто јој ниси сазријати дала!
Шта си моја учинила, мајко,
Па сам моју огришио душу?"
 
Казивачица: Теза Црнковић, Суботица
Забиљежио: Иве Прћић, 1939., 210-214.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг



Референце

Извор

Санак снила будимска краљица..., Епске пјесме и баладе Хрвата у Мађарској, Уредио/Сзеркесзтетте: Ђуро Франковић, Накладник/ Киадó: Франковицс éс Тáрса Киадóи Бт. Печух/Пéцс, 2004., стр. 32-35.