Мајка Мару прико мора звала:
„Јеси л', Маре, сву свилу опрала?" —
— „„Н'јесам, мајко, јоштер ни почела."" —
— „Кучко, Маре, да што си чинила?" —
— „„Покрај мора ситну ружу брала; 5
Набрала сам скуца и рукавца,
Савила сам три зелена в'јенца."" —
— „Кучко, Маре, кому си их дала?" —
— „„Једнога сам себи оставила,
Другога сам мому брату дала, 10
Трећега сам низ море пуштала,
Овако сам њему говорила:
Плови, плови, мој зелени в'јенСе!
Плови пловом до Ђурђеве мајке!
Ти га реци, мој зелени в'јенце, 15
Нека жени Ђурђа сина свога,
Ђурђа свога сина јединога!
Ако ли га оженити не ће,
Сама ћу јој на двор долетати;
Нек не рече, да сам наметница! 20
Наметници магла прид очима,
Мени младој три жарка сунашца.""
Балдо Главић, ср. 4462. Казивао Луко Мурат, а чуо од младости Лучке на Шипану
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 199-200.
