Када се је Маре удати хотила,
Густо пути Маре на окно ходила.
Под окном шеташе два цреска властела.
Један њој говори: „подај, Маре, руку,
Да ти ја поставим златни прстен на њу.“ 5
„„Волела бих себе живу утопити,
Него мајки, оцу срамоте чинити;
Зач ни наша мајка Црескињица била;
Нер је наша мајка осорска младика,[1]
Осорске су окна пунцати с босиљком, 10
А осорски врти пуни с мажураном.““
„Волиш иипу Мару, али мажурану?“
„„Волим липу Мару, него мажурану,
Зач ми мажурана за клобуком вене
А Марина лишца вазда су румене; 15
Волим с липум Марум ричи говорити,
Него с мажуранум дукати бројити;
Волим с липум Марум по гори шетати,
Него с мажуранум на постиљи спати.““
