Малахна комедија од пира

Извор: Викизворник
Малахна комедија од пира
Писац: Антун Сасин



Имена онезијех, који говоре у комедији


ФРАНО, вратар
КОШО, глава од содата
РАДОЈЕ, влашић
ВУЧЕТА, крамар
ЖЕНИК, катунар




ФРАНО:

   Од куд су ови власи? не зна'у ли закон?
Тако ли се улази рвом у ови Стон,
   курвине ђидије?

РАДОЈЕ:

                   Иштемо наш посао.
Није овди Илије, ти си се упознао,
   човјече, катунар од Гацка ово је, 5
и Внчета крамар и Тврдко Радоје.

ФРАНО:

   Нут' свиња што вика! ја т' праљу, стране стој!

РАДОЈЕ:

С нами Бог, не тиска'; здрави смо, брате мој,
   по Божјој милости, не буд' вас од нас страх!

ФРАНО:

Рађоје, опрости, богме те не познах. 10
   Десницу дај амо, на здравје, мој Раде!
Одкле вас имамо, ну ми кажи саде.

КОШО:

   Чин', да стану стране, докле их оповијеш.

ФРАНО:

Кошо капетане, Радоју ја сам вјеш,
   добро га познам ја.

КОШО:

                         Али га ја не знам. 15

РАДОЈЕ:

Поштена тако ова, добро ја тебе знам:
   мош ли се споменут, колико 'е година,
с тобом над Пријеки пут доброга кад вина
   заједно пинусмо у госпође Маде,
и туј се гостисмо? Ово смо овди саде. 20

КОШО:

   Ти ли си, мој Раде, у вријеме од поклада!
Ну ми кажи саде: што си у Стон дошао сада?

РАДОЈЕ:

   Мили господине, право је вам казат
сада до истине: Из Гацка Радибрат,
   Стојна и Вукашин у мали тамо Стон 25
с Приморја Прокашин — — — тамо он
   около поклада, још лани тој бише,
али они прем тада ништа не оправише
   за посао, кога рад бјеху доходили
у славни Стон сад град, да би удомили 30
   синовца за коју дјевојку у Стону,
за домаћу своју по Божјем закону,
   поведе да је он у влахе на стан свој,
како је наш закон, ну срећа не хтје тој,
   за све да питаше на веле мјеста туј, 35
ну му је не даше.

КОШО:

                        Стој мало, ну ме чуј,
   Који то узрок би, да ниједна од дјевојак
њега не обљуби?

РАДОЈЕ:

                       „0 то је запртак,
   рекоше, брате мој, нут' женика лијепа!
чему је дијете тој? није крави до репа!" 40

КОШО:

   Богме је тој такој.

РАДОЈЕ:

                        За све да Вукашин
хваљаше дијете тој, Стојна и Прокашин
   не хтјеше ни гледат на њега за тијем пак,
нити му хтјеше дат иједну од дјевојак.

КОШО:

   Дану ми рец', Раде, зашто узам погачу, 45
један сир — — — к Томасу ковачу
   не пођосте на свјет, али к Перулину?
Умио би он вам ријет и казат истину,
   гдје би сте удомили богато дијете тој.
То је кум мој мили.

РАДОЈЕ:

                         Ну ме чуј, брате мој, 50
   паче туј ходисмо, све је тој истина,
и ш њиме пописмо до два кутла вина.

КОШО:

   Туј пита свак свјета за сваки посао свој;
уранив прије свијета туј ћеш чут, брате мој,
   велике бесједе, кољена гди грију, 55
кон огња гди сједе, а редом пак пију.
   Добар је човјек он. Дану ми реци сад,
што сте дошли у Стон, кажи ми, чеса рад?

РАДОЈЕ:

   Мој Кошо, да ти је знат, чек' овди да сједу,
све ти ћу сад казат, дзори ми бесједу. 60
   Ови наш катунар, мој Милић синовац
и Вучета крамар, дођосмо на светац
   у мали Стон тамо — — — моја мати
на Антуњ дан само проштење имати.
   Туј њеки дум Томас, поштена тако ова, 65
који је слава и час ода свијех попова,
   за руку ме ухвати, рече: „Вјером мојом
с нам' ћеш благовати, с дружином том'твојом".
   Силом нас повуче; Вучета и Прибат
увуче се муче у кућу, да ти је знат. 70
   Кад тамо, то т' сједе у софри дружина,
тер тихо бесједе, а доброга вина
   све пуне бокаре како кабли стоје,
жмули и гостаре; около пак поје
   пјесни почашнице, све се тој весели 75
— — — у лице; бјехомо прем сјели'
   у софру, брате мој, кон дружбе веселе,
тер сједе ми такој, то т' носе двије здјеле:
   свака, колик мијечак: ларђа, голубића,
капуна, за тијем пак меса, косовића, 80
   кокоши, патака и језика сланијех,
и дивјијех гусака и осталијех пак инијех,
   што се изрит не море.

КОШО:

                          Дану ми реци ти:
може ли, неборе, кога туј познати
   на софри од гости, именом мош ли их знат? 85

РАДОЈЕ:

Добро их знам дости, свијех ти ћу сад казат
   од дружине миле: дум Иван највише,
векар за тијем Криле у софри сједише,
   како све човјек стар, уза њ ки искуса
глухи поп дум Петар двије кринце купуса 90
   с лардом, бјеше сладак, а уза њ дум Томас,
дум Мартин уза њ пак, туј нам би лијепа час;
   дум Нико Јерковић, дум Никола стари,
судја Бољиновић, пак гости остали;
   бјеше дум Илија, уза њ бијеше пак 95
њеки дум Андрија с Лопуда голем дјак.
   Ну ако бих хотио редом свијех сад рити,
не бих их умио вас дан прибројити.

КОШО:

   Бјеше ли туј Сасин, пријатељ наш стари?

РАДОЈЕ:

Бјеше и Сасинов син.

КОШО:

                Бјеше ли Целари? 100

РАДОЈЕ:

   Не бјеше, брате мој, ну фратар и дјака
ту бјеше и велик број, и добријех јунака.

ФРАНО:

   Идоше ли гости сви на стран весели?

РАДОЈЕ:

Идоше задости — — — — —
   Оставише походњу, думу захвалише 105
на части и на љубавју, домом пак справише.

ФРАНО:

   А то је и разлог помогао с неба згар
— — — вишњи Бог, то је наш господар.

КАТУНАР:

   Сједи, Каде, сједи безбрижно туј такој,
вас дан туј бесједи, не вид за посао мој! 110

РАДОЈЕ:

   Ако ћеш говорит, говори, како знаш.

КАТУНАР:

Ја ћу т' све сада рит, вас колик посао наш.
   Како ти је име? молим те, рец' мени.

ФРАНО:

Вратаром зову ме, наш кнеже поштени,
   Франо сам Пековић на име ја вратар. 115

КАТУНАР:

   Вучета Сопровић на име катунар.

РАДОЈЕ:

   Нека знаш, Франо мој, дођосмо, да ти је знат,
у славно мјесто овој дјевојку испитат,
   а за катунара дјевојка да је та,
ни млада, ни стара, иштом да је богата; 120
   ер и он јес богат, ту је многа сила,
има торбу дукат, коња и кобила,
   и к тому оваца, говеда и крава,
и много прасаца, и козијех брава
   веће двије хиљаде, тој ти ћу право рит. 125

ФРАНО:

Злостар тер се саде он мисли оженит!
   једа тко помага! да ово тко чује!

КАТУНАР:

Од добра да је трага, инако нећу је,
   и да је притила, бијела, мекушата,
и да није мала, и да је богата. 130

КОШО:

   Знаш Што Сасин прави? веће прође дзора,
и бијес од љубави старога бахора.
   Добро ме он чује, слично је к истини,
веће попрдује нег стар посао чини.
   Нека сад стоји тој. Вучета, хоћ' ми ријет 135
тако ти жив брат твој, има ли који дифет
   ови ваш катунар? спушта му се кила?
богме је глух и стар.

ФРАНО:

                           Рђа га убила!
   тер се хоће оженит.

РАДОЈЕ:

                           Њешто му се од згор,
нека је мени рит, кад дуне козомор, 140
   спушти, али опет, кад сјевер почне дут
врати му се узопет, и — — по тај пут,
   да му се не позна, врагу т' бат'! то је такој.

ФРАНО:

Она би жалосна за њ дошла, брате мој.

РАДОЈЕ:

   Прц, али је богат, има блага силу, 145
има торбу дукат.

КОШО:

                            Има још и килу.

ФРАНО:

   Не спрдај у несвијес, стан' муче, жит' ја твој,
ови наш голем кнез, Радоје, брате мој,
   узми мој добар свјет, ако ћеш оправит,
и стави на памет, што ти ћу сада рит. 150
   Ради тогај посла и ако ћ' имат мир,
узми трбух масла, погачу и један сир.
   Слушај ме, што ћу т' рит, став' памет овамо,
врати се узопет у мали Стон тамо,
   тере ћеш испитат за Мацулу тада, 155
свак вам ће указат, тере дођеш када,
   кажи му вас посао, и тој му поклони,
на што си ти дошао.

КОШО:

                             Мусувијер они.
   Пак пођи ш њим пити заједно, мој Раде,
он вам ће испросити гдје добро чељаде, 160
   и посао ваш казат нека се он брине,
он вам ће испитат добро до истине
   којегоди чељаде, тако ми здраво бит!
слушај мене, Раде, ако ћеш миран бит.

КАТУНАР:

   Ходимо, Радоје.

КОШО:

                         — — — катунару 165
љубави рад моје, Вучета крамару,
   ако оправите ваш посао, мене пак
на пир дозовите, тако вам мед сладак!

РАДОЈЕ:

   Хоћемо, хоћемо, мисер капетане,
на пир свијех зваћемо, остан' в Богом, Фране, 170
   наш добри вратару!

ФРАНО:

                         Хоћ' добро учинит
за пријазан стару, Радоје, хоћу т' рит;
   ну се ухитите, ја ћу, Раде, с тобом,
тер се проврните прид овом господом
   на влашки ваш начин весело у танац. 175
Радоје, ото чин', да засвири глумац,
   да се игра и поје, сјемо, дијете, ходи!
Ход' сјемо, Радоје, на! тер коло води
   прид овом господом, да се игра и поје
ја ћу играт са тобом, мој брате Радоје. 180

Овди се ухите у коло играт, и с тезијем свршује комедија.



Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XVI, Дјела Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, стр.99-106, Загреб, 1888


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.