Мада/17
| ←Шена друга | Мада Писац: Непознати аутор ШЕНА ТРЕЋА |
Шена четврта→ |
ГАБРО: Чујеш, Мада? Ја сам веће исклевето језик, а ово нећу од тебе, нећу, да ми они пасалир Фантажиа шета око куће, ер дубитам од њега.
МАДА: Ја знам, ћаће, да ти у мени јоште нијеси позно ни видио ниједне ствари, које се не пристоји, ни имаш окажиони мени тијезијех сермуна чинити. Ја како ти сам свеј послушна била до сада, хоћу и унапријед, а да Фантажија шета око куће, ја му то не могу забранити, кад му ја не давам узрока. Мени је доста!
ГАБРО: Како доста? Како не мож' забранијети? прављу ти, кад га видиш проћи мимо врата, опари га у главу чим му драго и ако не имаш ино, искрени орино на њега.
МАДА: Прости, ћаће, ја те не умијем послушати; онамо нећеш да стојим на фуњештри, а овамо хоћеш да с фуњештре гледам кад прође; како је то? Што ћеш да учиним? Реци ми, нека послије не имаш узрока ријети, да ти сам непослушна и да ме ћеш десхередитати.
ГАБРО: Имаш разлог; чини што хоћеш, владај се с пруденцијом, имај памет! ја отидох до Плаце.
МАДА: Пођи с богом и не брини се! Ах, да туд хоће Фантажија проћи, да му могу подати ову књигу, коју сам одписаłа Луци; лијепо ти ме форфанат привари, онако се обућ' у куријере и дати ми књигу; оно перикуло је доста за мени указати, коју ми љубав носи, а прем га ово. Срећна сам заисто.
Референце[уреди]
