МАРУ ЦИПОЛИЋУ (1614)
К теби, ком' ум и свис вишњи да, племићу,
одправљам ови лис, свијетли Циполићу,
нека те с једну стран вазме смијех с радости,
а с драгу бол'језан с ком годи жалости.
Знам, да ме ћ' пожалити, мен' ћеш дио већи 5
сегај зла одвалит, теби се тужећи.
Тим смијеху мјесто дај, а моје туге рад
за мал час погледај на смијешан ови склад.
Дочим бјех на свит здрав, свак ти ме љубјаше,
добра чес не пристав са мноме свуд стасе; 10
разлицијех приатеља, куд год се обраћах,
на избор имах ја, весело с којим стах;
при којих сваку ствар, што би ма пожуда,
и на час и на хар имах вик без труда.
Ако ме упита: држиш тијех у сцијени? 15
да живем сто лита, роб сам њих купљени.
Ну чим мном обвлада бољезан, ком се трем,
сва ми тај назад а пријазан оста прем.
Не би већ љубави, погибе са свиме,
свак ме заборави, сатрсе ме име. 20
Гора лис промијени, одкли сам болестан,
и опет се зелени, и воће дава нам;
и мјесец девет крат за земљу хтје се скрит',
одколи мени знат' би многа зла на свит.
Познах све пријазни, знах, што су родјаци, 25
вјероват' није сни, нег' што имаш у шаци.
Говорим истину, бог се мном сам брине,
да свијету не мину, да ми стан не изгине,
и дразих приатељ шес, који се не крате,
дил снаге и пјенез да за ме потрате: 30
прво су присвијетла господа од града,
ких, боже, чувај зла, а у добру вик влада',
да битје њих цвјета весело у слави
с господом од свијета у слаткој љубави,
и да њих државе, слободе и мира 35
слови глас свуд славе, куд сунце допира
а друго, мој мили, јес Тифић, ки сву моћ
и труди и сили, да ми се да помоћ.
Да га бог убрани од сваке противе,
и дуго похрани да на свијет поживе, 40
и своје све труде, ке слиди и тира,
весело да буде уживат' сред мира.
Треће је за тиме Сладојевић Раде,
који ме сеј вриме не остави никаде,
ну за ме помари пријатељ тај срчан, 45
тер с брашном с динари походи вик мој стан.
Да му се нигда бог не дијели из куће,
врх стога дао му стог, врх тисућ тисуће.
Четврто јес Држић, примили мој родјак,
учини тај племић за мене, што би јак. 50
Дао му бог за плату стигнут' све пожуде,
да сребра на злату промијенит' сва буде;
свијетла му трпеза, кући му расла час,
чуј, боже, с небеса молитве моје глас.
Пето је Андрија Бичић, кум драги мој, 55
ки мени сунцем сја у тмасти у свакој,
који ми поради, и који начин да,
да ми виногради не пођу назада.
Њива му родила, виноград и одар,
сва добра с њим била и сваки божји дар. 60
Шесто је поштени Валовић мили мој,
срчан ки би мени потреби у свакој.
Дао му бог на свити у вијеке да слове,
да буде женити од синов синове,
његове да куће нигда траг не изгине. 65
Молитве ме вруће, боже, чуј с висине.
Цицеровић Шимун, ки с добре све воље
милости сваке пун би у ме невоље,
невоља никада да њега не стигне,
сва му бог добра да', а свуд зло да убигне, 70
и да све изпроси у њега, што жуди,
што за ме подноси, и за ме што труди.
Тезием, ке т' одзгар рих, у миру и у гњиву,
у тузи мој живих и тезим још живу.
А ини највећи приатељи у тај час 75
даше ми сви плећи сврнувши тја образ.
Тако се варује од мене сваки њих,
да ми глас не чује, а не знам, за ки грих;
али ку срамоту видјеше икада
у мому животу, која мном обвлада, 80
али т' се достојат' није мени њих слике
гледат' ни близу стат', цијећ крви велике.
Ну веће ја сумњим, лакомос проклета
да памет од свуд њим обтјеце и срета;
и да их страх и срам учи стат' врх себе, 85
да' им што не питам за моје потребе.
Убожтво немило, свак ли те зло гледа,
кроз твоје тер дило од драга драг преда.
Јаох! бићу што мому чес не да дил блага,
тер би бил' свакому пријазан ма драга, 90
како би и мој стан словио у хвали,
мени би још тамјан мирисат' давали!
Ну ер ми је ведах плаш, ки ми оста од дједа,
привраћен веће дваш, крпљен зад и сприеда,
тер кроз тијех кад мину, сваки став узпрегне, 95
да им гди хаљину ма ведаш не тегне.
Ал' ну да множ блага од старих времена
камења драга ја гди сним скровена
алити ступ златни, причудни они створ,
што сгради у све дни Набукодоносор; 100
ах, да ме срећа та подигне до звизда,
врх кола честита да ми то благо да,
да чоху под златак од свиле подставим
вунову плашту пак, тер да се пославим,
да тако изненад један дан по срећи 105
ја дођем у ови град шетњом се банећи,
да станем сповиједат' траг мога племена,
тко 'е био Станко Бат у она времена,
тко ли би Огојá Допрћнић причестит
од рода тај двоја изидох ја на свит: 110
ал' би још мому оцу, ки вриједан би у пуку,
наш'о у Комоцу род и крв велику:
кад би ме познали, видећ ми одијеће,
сви би ме изкали, да им сам друг веће.
Коју би мени час и сцјену тад дали 115
и Криле и Матас и мнози остали?
Ја сцијеним, да сви ти мене би у сриједу
стављали шетати, зорећ му бесједу,
и балот пес пуну дајућ ми сваки у дар
у светом Антуну, да и нисам ја вратар. 120
Не бих ли мог'о кад, туј вјерно дворећи,
велики гесталад још изит' по срећи?
Када бих у тому госпоству сидио,
убогу свакому дав'о бих добар дио,
а навлаш поштену, када ку злед пати, 125
и помоћ и цијену чинио бих имати.
Ну покли срећу ту, ку желих наћ' у сан,
у сребру и злату уфат' ми јес заман,
одлучих на свити у напријед наћ' мени
за жеђу упити ки год суд камени, 130
и носит' одјеће, ке ми су и стари,
држећ се ме среће, ком ме бог надари,
зовући, с небеси да на свијет долети
божица Немеси, једа ме освети.
А нека ти влада, кога чес уздиже, 135
видио сам њекада мнозих стат' í више,
и ходит' охоло, гледајућ високо,
под срећно пак коло стрен пастит' низоко.
Ако ме ћ' разумјет', размисли ме муке,
ино ти нећу ријет' нег' ти љубим руке. 140
I ови мао дар примићеш пун туга,
будућ мој господар, ја вјеран твој слуга.
На тисућу и шесат врх десет четири,
одкли бог сина дат' хтје, да свијет самири,
а свибња на седам, кад вјетриц тих блуди, 145
потребна кад је нам сјен, кад се тко утруди.
Ово ти Орацио Мажибрадић пише,
ки те вик частио, сад болан уздише,
узроком ер га ти — — — — — — — —
хтје сасма оставити — — — — — — — — 150
