Дивојка се сунцу намећала:
„Сунце моје, липја сан од тебе,
„Блија сан и руменија сан!"
Али јон је сунце бесидило:
„Стан’, почекај, гиздава дивојко, 5
„Од чега ће увенути трава?
„Ол од твога лишца руменога,
„Ол од мога зрака жестокога?“
Када дојде благдан Светог Ловре,
I блажена Стоморинска Госпе, 10
Усала је трава и дивојка!
Нит је траве, ни младе дивојке!
