Љувена толи моћ облада тужну (сиц) мном,
да живит није моћ без тебе ни с тобом.
Кад ме си далече, мрем жељом на свак час,
да ми приј' истече сунчани твој образ.
I у тој све куша толик труд живот мој, 5
колик мним, ни душа у муци пакљеној.
А кад се намирî, да те ја гди назрем,
куди ме гњив тири и с хуђом смрти мрем.
Јер поглед љувени ки желим највеће,
трјескове проћ мени од срџбе свеђ меће. 10
А за ки, вајмех, грих мени дуб не има
час мира без твојих очи(ју) ни с њима?
Цић вјере једине и службе гинем ја,
покле ми још гине разговор уфања:
да можем вик твоје смилење издворит 15
и љубав без које није моћ живу бит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.196, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
