Љубдраг и Љубмир
| Љубдраг и Љубмир Писац: Иван Бунић Вучић |
Љубдраг и Љубмир
Љубмир:
Пригоде подраже не могох искати,
нег с тобом, Љубдраже, овди се састати,
да свак буде од нас у складне све пјесни
припијеват у вас глас све виле љувезни.
Овце нам пландују, ер је прем полудне;
једа нас зачују пастирке разблудне,
тер пјесни обоје свака од њих похвали,
дипли узми ти твоје, ја ћу ме свирали.
Љубдраг:
Дај, друже, ако икад у овој дубрави,
да сваки од нас сад сву вилу прослави.
Јавор нас зелени проз густе све гране
заштића свôм сјени од зраке сунчане.
Студенац извире, хладак нам узмнажа,
гдје могу, Љубмире, спјеван'ја бит дража?
Почни ти, пак ћу ја, дубраве тој жуде,
зачинка милија измјеном узбуде.
Љубмир:
Ливаде зелене у којијех прољетје
узрочи да зене и трава и цвијетје,
јесте ли на сај свијет врх ваше травице
видјели љепши цвијет од моје Љубице?
Да нијесте, реците, право је ријет тријеби,
најдраже ер цвите држи она при себи:
у устијех руже има, у лицу чемине,
у прсијех с лијерима све бијеле цвијете ине.
Љубдраг:
О сунце с источи ке носиш дан бијели,
Раклинијех од очи свјетљу ствар видје ли?
С звијездами ти коло по небу изводиш
и сва знаш около, зашто сва обходиш.
Врх земље и неби, сповијеђ' нам, јес' видил'
свјетљи зрак у себи над позор моје вил?
Рец': "нијесам", ер нијеси, јер поглед ње сива,
да твој зрак с небеси свôм зраком добива.
Љубмир:
Дођ', лијепа Љубице, љубљеном у миру
објави тве лице стрављену Љубмиру.
Ране му оздрави, рањен те, јаох, чека,
његовој нездрави инуди није лијека.
Ил стеци врх себе глас да ти погуби
највећма ко тебе и двори и љуби.
Љубдраг:
Ход', љубка Ракле мâ, ход', слатка госпође,
с уздасим пласима душа ми, јаох, пође.
Ки ће т' бит пријекори кад буде свак ријети:
слугу она умори, не да му живјети?
То ли ти јес драже кад буде ријети свијет:
верни ш ње гињаше, хтје га она оживјет.
Љубмир:
Без тебе прољетје цвијетје ми не дијели,
ни мање тој цвијетје свој мирис весели.
Свуд очи ме виде куд се вид мој сврне,
ружице гди блиде и лири гди црне.
Ну ако ти дође млађахна у мене,
чинићеш, госпође, да драго све зене.
Прољетје цвјетице, цвијетја воњ да дијеле,
румене ружице и лире прибијеле.
Љубдраг:
Без тебе љубљене тамни ми с даном свијет,
невен ки не вене - вене, и ш њим сваки цвијет.
Сви вири мутни су, све воће грко је,
косови мукли су, а славиц зло поје.
Ну ако будеш доћ скратит му бољезан,
свануће мркла ноћ, синуће бијели дан;
све цвијетје цаптјеће, воће ће слатко бит,
кос с славјом запјеће: што је драже нег љубит?
Љубмир:
Пристани, Љубдраже, сунце је запало,
а све нам без паше стадо је остало,
тер лачно и гладно, чијем сваки нас бјесни,
проклина нас јадно и наше све пјесни,
и блејећ у јаду завијева у гласе:
тешко ти том стаду љубовник ке пасе!
Јер љубав на пораз и на зло дотјера
и стадо у мао час и с стадом пастијера.
Љубдраг:
Истина све је тој, стари дјед вељаше:
гдје се да гнијездо њој, није туј припаше.
Друга је бесједа још боља ку праве:
бој се ње кô вриједа, метиља, кô траве.
Тим ход'мо, друже мој, касно је одвеће,
спјеван'је наше овој бит ће нам од смеће.
Домаћин ти нијеси, врх мене јесу ини,
доћеш ти маћеси, а доћу ја стрини.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
|