Лили друга

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Лили друга
Писац: Мавро Ветрановић


Лили друга



Стрил смрти проклете худа чес приправи,
   да пјесни све смете од рајске љубави;
вај, смете све пјесни тер грозно сад цвијеле
   од веље бољезни госпоје и виле,
и пријеку смрт куну, која стрил не скрати,
   од младац свијех круну нер к земљи обрати,
обрати сву радос, обрати весел'је
   у тужбу и у жалос и у грозно дресел'је.
Обрати онуј вил у труде и тужбу,
   с којом је свезан бил много љет у дружбу,
поновив сву болес смрт, која упријеши
   тер вајмех љувен вез од дразијех раздријеши,
злати вез и узал, ки бјеше два драга
   замакнул и свезал за грло једнага.
Тер оној младости, ка је сама остала,
   горке је жалости несрећа саздала,
од тамнијех од госпој зач једна најбрже
   предући конац свој прије рока растрже.
Затој ти дружице, ка се ш њим растави,
   јадовне сузице и твој плач устави;
зач заман свак тужи и уздише и цвијели,
   да га смрт раздружи и свасма расцвијели,
дим драга од мила, којијех је како цвијет
   с пријазни гојила љубав, ку гоји свијет.
Тијем мнози говоре, и ја тој дим сада,
   да туге није горе, жалости ни јада,
разми је тај туга и уздах с бољезни,
   када смрт два друга разлучи с бољезни.
Тер кад их растави, он који остаје
   све с трудом пробави тужице и ваје,
и тако расцвиљен за толик непокој
   с љубави раздиљен скончава живот свој.
Тер тадај познава, копнећи гди вене,
   кога су нарава тужице љувене,
и што је љувен вај, ки мнози говоре
   да саздат вас свијет сај трудњу ствар не море.
Заман је ље труд вас драгога страђати,
   и у тужби плачан глас с бољезни складати.
Затој плач приљути ни веља бољезан
   не може врнути никога земље ван,
и веће није лијека у бил'ју ни у трави,
   вај кога смрт пријека с душицом растави.
Сад виле и госпоје, молим вас бога рад,
   на молбе на моје приклонте уши сад,
вај сузе справите, да с вељом љувезни
   са мноме славите камен гроб у пјесни,
гди љувен почива разговор од госпој,
   за кијем се снебива срдачце и дух мој.
Разлико још цвијетје бирајте на вољу,
   што дава прољетје у гори и у пољу;
на измит га носите, вај дружбо придворна,
   вај тер га проспите врх гроба мраморна,
да мрамор тај бијели праведно може рећ:
   бог ми дар надијели толику милос стећ;
мирисном сладости нека се сад гоје
   блажене вај кости, у мене ке стоје,
које се могу ријет да с божјом љубави,
   доколи тече свијет, да ће цтијет у слави,
како су прије цтијеле гиздаво за сву моћ
   прије нер су видјеле у земљи тмасту ноћ,
пода мном лежећи, гдје није дух поражен;
   тер ће моћ свак рећи: ови је гроб блажен,
блажен је и честит, зач славу прижива,
   разума свега сит, ки у њем прибива.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.