Куда срнеш, душо моја?
Да ли један образ лијепи
сва виђен'ја бистра твоја
и заблијешти и заслијепи?
Од сна дуга освијести се,
нека очи твоје виде
да пут којијем упути се
њим се управ к паклу иде.
Све замерне теј љепости
чијем се твоја вила реси
малахан су зрак свјетлости
од Вишњега згар с небеси.
Он ки сунцу свјетлос дô је,
јаснос дзори и даници,
од љепоте пода своје
једну искру твој диклици.
Да, ње видећ свијетле очи,
познаш да су љепши гори
сунце и дзора од источи
и још љепши ко их створи.
Устегни узду плахијех жеља,
не дај власти злому хтјен'ју,
не остави Створитеља
чим се клањаш ти створен'ју!
Тужна душо, не погини
како љепир на плам свијеће,
ну промисли живот ини
да по смрти нам освиће.
Пусти умрлу туј љепоту,
вјекувјечну а загрли,
у умрлом тер животу
ишти живот неумрли.
