[Коња кује Маркић Сењанине]
Коња кује Маркић Сењанине
I проклиње своју стару мајку:
"Бог те убио моја стара мајко,
Кад ти ниси пород породила,
Породила и сестру и брата, 5
Сестра би ми свићу притишћала,
Братац би ми чавле додавао,
Ја би мога поткова дорина."
Али му је говорила мајка:
"О, Маркићу, драго дите моје, 10
Немој клети стару мајку твоју,
Ја ти јесан пород породила,
Породила и сестру и брата.
Ка' је Турчин хараче купија,
Па је твоју сестру одводија, 15
Ја не иман чиме харач платити,
А твој братац Сењанин Никола,
Ево има петнајест година
Ун отиђе у гору зелену
У Ивању зелену планину, 20
Тамо синко у хајдуковање,
Ево има петнајест година."
Ка' то чује Маркић Сењанине
Ун говори својој старој мајци:
"Ој, старице, мила мајко моја, 25
Спреми мени лаке брашенице,
Да ја иден Ивањи планини,
Да ја иден брата походити."
Када га је разумила мајка,
Спремила му лаке брашенице. 30
Кад је Маркић опремио коња,
Ун се баци коњу на рамена
I отиде у Ивању планину.
Ка' је доша Ивањи планини
Ун долази до воде језере, 35
Па ун иде на воду језеро
Да напоји доброга коњица.
Ка' је бија на води језера,
Ево ти Сењанин Николе
Са његови тридесет хајдука 40
I угледа Маркић Сењанина
Па говори својој дружиници:
"Браћо моја и дружино моја,
Ви ајдете до воде језера,
Погубите онога јунака 45
Довед'те ми његова коњица."
Њега бржје друштво послушало
I полету до воде језера.
Ка' су били до воде језера
Не тидоше њега погубити, 50
Већ се они врату господару:
"Да ти бора Сењанин Никола,
Грихота је њега погубити,
Сва је твоја слика и прилика.
Стопро њему промицају брци, 55
А црни су, к'а и у тебе су."
Ал' говори Сењанин Никола:
"Бог вас убио тридесет другова,
Да би мени до невоље било,
Не бисте ми у помоћи били. 60
Зуб'ма шкрину а брковима микну
I полети до воде језера,
Па увати пушку по сриједи.
На Маркића пушку смирио.
Туче пушка, остала му пуста 65
I погоди Маркић Сењанина
Вишје паса да не пусти гласа.
Паде момче на главу у траву.
Кад Маркића рана допанула
За рану се рукун прихватија 70
I у себи снагу прикупија.
Још вако јунак проговара:
"Удри добро из горе хајдуче,
Удри добро, родила те мајка,
Ја иман у овој планини 75
I ја иман брата рођенога,
По имену Нику Сењанина,
А да Бог да и срића од Бога
Да би мене братац осветија."
Ка' то чује Сењанин Никола, 80
Ун полети до воде језера.
Ка' им вели да је његов братац,
Па је браци вако говорија:
"Ама брате, Маркић Сењанине,
Јесу ли ти ране од прибола 85
Оли су ти ране од умора."
Ал' му је Маркић говорија:
"Нису мени ране од прибола,
Већ су мени ране од умора,
Већ Никола, мој рођени брате, 90
Ти отиђи нашин билин двору,
Па ти реци нашој старој мајци
Да сан оста ја намисто тебе
У Ивањи, високој планини,
Да сан тебе двору оправија. 95
Немој казат нашој старој мајци."
Ка то чује Сењанин Никола
Испалија себи у срдашце,
Мртав црној земљи паде.
Ка' то види тридесет хајдука, 100
Они њима гробац ископаше,
Крај воде њизи поставише.
I одоше двору бијеломе.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
