Која је овој ћуд у семуј чловику?
ар не бих ови суд исправил увику.
Јурве је до плача, свакојзи гди ријечи,
јакино пут драча, вину се он пријечи.
Кад рећи што буде, овој дим истину, 5
он хоће да збуде она се рич вину;
ако ли слађе рит намисли штогоди,
онда се желим скрит од туге гди ходи;
толико мрзећу ону рич изрече,
тер тужан у срјећу кому он дотече! 10
Бирек је узрастал у људех без реда,
али ти је он пасал гдигоди говеда;
тер не зна приступит г драгому с љубави.
Затој ћу ја упит: тко га нам добави,
да му Бог да тугу и сваку невољу; 15
овојзи прем другу Богу се ја мољу.
Ер када учини кугоди он лудос,
нимало не сцини, мни му се све мудрос;
то ли се кад рече њему ствар и мала,
расрђен утече, - тој му је похвала. 20
Тер прико рамена ако кад што прави,
а права имена никому не стави.
Тер ово нî чловик неголи њека звир
с ком не бих по вас вик пријати могал мир.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
