Књижице, нут пођи, хрло се одправи
к онојзи госпођи, драго ју поздрави
тер јој рец' од мене: "Богме ти твој слуга
срдачцем зље вене од горцијех јур туга.
Немој мнит, - спомени, - теби ја ер пишу, 5
од горке бољезни јер веоми уздишу.
Ако ћеш, мој брајо, да с тобом говору,
на мјесто јур друго у мому јур двору:
на друго јур мисто, мој венче, нека знаш,
нећу доћ за ништо, ер љубим твоју чâс. 10
То ли ми, суначце, тој нећеш допустит,
моје ће срдачце тву љубав одпустит;
ли ми ће с бољезни с великом бити тој,
цјећ вел'је љубезни ку т' хоће разум мој.
Јер скоро јур хоће повехнут ме лице 15
од смртне несрјеће за тобом, диклице;
затој ми тва радос туј милос допусти,
ако нећ да младос моју смрт опусти.
Ер ти ће жао бит, кад будем помањкат;
томуј сам становит да ме ћеш уплакат. 20
I хоћу ови лис у руке да се да,
ер има туј крипос, госпођи од звизда."
Доста.
