Књижевност бачких Буњеваца у 17 и 18 веку

Пре но што се о буњевачкој књижевности уопште стане говорити нужно је назначити особине те књижевности, ваља истаћи по чему ће се један писац, или дело назвати буњевачким. Тај посао није лак, јер је и сам назив Буњевац постао тек касније, крајем 18 века – вероватно – пошто је стварање књижевно у 18 веку безмало већ било окончано. Па и онда то име није опште.

Током осамнаестог века постао је за Буњевце званични назив Расциани цатхолици, а после: Илири, језик њихов звао се Лингуа илирица. Поред тога Буњевци се зову још и Далматинцима, а језик њихов далматински. Сами аутори пак – па и они које ми данас сасвим сигурно, обраћајући се очевидно Буњевцима, јер потом ниже имена буњевачких јунака, вели:

Ткол јунаштво старо далматинско Поновити хоће? I словинско?

Фра Маријан Ланошовић у предговору свога дела Евандјелистар, штампаног у Будиму 1794, први вели: ...Буњевац (тако назван од Буне воде у Далмацији, откуда у Мадјарску досели) својим слави се изустјењем. Све ово било би довољно да се у књижевном стварању тог времена одреди шта је буњевачко а шта не. Али се тим истим именом и језиком не служе само Буњевци. Одмах ту у њихову суседству, у Славонији, где је чак било и мањих буњевачких оаза, живео је један свет који је по говору – штокавска икавштина – а јамачно често пута и по пореклу, врло сличан овоме, који се касније назва буњевачким. I тај свет називан је словинским, а језик њихов илирским, или словинским. Па онда још нешто, што ствар и већма компликује. I славонску и буњевачку књижевност стварали су, скоро искључиво, родољубиви босански фрањевци, досељени заједно са светом који су довели. Сви они издељени на своје провинције, без обзира на политичке границе, учили су исте школе, читали сличне књиге, знали за босанску покрајинску књижевност, за дубровачке писце. У њих се био иградио појам о словинској заједници, за коју су они писали словинским књижевним језиком. Сви су они имали чак и једну исту азбуку, и то такозвану босанску ћирилицу, која се јавља у Буњеваца, као и у Босни. Тек касније служе се они латиницом, са ортографијом неуједначеном, која овде потсећа на немачку и мађарску. По ортографији, врсти дела, по ауторима, врло је, дакле, мучно разликовати дело које припада славонској покрајинској књижевности од онога које је буњевачко. Јер сва су та дела махом црквеног и пригодног садржаја, а већином нису ни намењивана само једном крају, већ редовно богољубним штиоцем словинским. Тема, језик, садржина, осећање племенске припадности, које је у истим невољама све више нестајало, а онда иста вера и исти душобрижници, све нам то онемогућује да лако и брзо разликујемо једну покрајинску књижевност од друге.

Остаје нам још само један једини начин да то одредимо. Буњевачким писцима можемо да сматрамо оне, који су се родили у крају где су настањени Буњевци, у општинама (плебанијама) која су сматране буњевачким. Учени фра Грга Чеваповић, као министар Фрањевачке провинције, издао је Синоптицо мемориалис цаталог у Будиму 1824. На страни 129 он ређа све парохије (фаре) које се имају сматрати буњевачким и шокачким. Све те парохије и Антуновић наводи у својој Расправи (стр. 95). Али Буњеваца је било у мањим групама и у Славонији, а и по Бачкој и изван места која су ту назначена, као што то сведоче споменици бискупских визита у Калочкој бискупији.

Иако је овај критериј релативно најсигурнији – а њега се морамо и држати у недостатку бољега – ваља додати да ни он није беспрекоран. Јер фратри су често мењали места свога боравка, бивали у разним службама по свој провинцији свога реда, па су у разним местима службовања штампали своје књиге. Било је примера да се неко роди у крају насељеном Буњевцима, а највећи део свога живота проведе ван свога завичаја и далеко од света из којега је потекао. I обратно, често су славонски капистранци, рођени у Пожеги, Вуковару или другом ком славонском месту, велик део свога живота проводили међу Буњевцима. Тако је класификација и оквир и у овом случају – као и увек уосталом – ту само за невољу, да разврста на неки начин једну књижевност која је у ствари веома слична, ако не и иста, и по језику, и по садржини, и по духу и намени својој.

По својој садржини, темама, обликовним особинама и књижевној вредности буњевачка књижевност овог доба не заостаје иза осталих покрајинских књижевности истог времена. Насилна мађаризаторска средства, с краја 18 и током прве половине 19 века, зауставили су ту књижевност у њезину развоју тако да је национални препород Буњеваца и књижевни романтизам њихов закаснио за читаво пола столећа и, стога, дао – у поређењу са српско-хравтским књижевним приносом романтичарског доба – много слабије књижевне плодове.