Књижевни договор (1850)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Књижевни договор

Доље потписани знајући да један народ треба једну књижевност да има , и по том са жалости гледајући , како нам је књижевност разкомадана , не само по буквици , него још и по језику и по правопису , састајали смо се овијех дана , да се разговоримо , како бисмо се , што се за сад више може у књижевности сложили и ујединили. I тако смо:

1. Једногласнице признали , да не ваља мијешајући нарјечја градити ново , којега у народу нема , него да је боље од народнијех нарјечја изабрати једно , да буде књижевни језик ; а то све а) зато , што није могуће писати тако , да би свак могао читати по својем нарјечју , б) зато , што би свака овакова мјешавина , каоно ти људско дјело , била гора од којега му драго народнога нарјечја , која су дјела божија , а ц) и зато , што ни остали народи , као н. п. Нијемци и Талијани , нијесу од својијех нарјечја градили новијех , него су једно од народнијех изабрали , те њим књиге пишу.

2. Једногласнице смо признали , да је најправије и најбоље примити јужно нарјечје , да буде књижевно , и то а) зато , што највише народа тако говори , б) што је оно најближе старому славенском језику , а по томе и свјема осталијем језицима славенскијем , ц) што су готово све народне пјесме у њему спјеване , д) што је сва стара дубровачка књижевност у њему списана , е) што највише књижевника и източнога и западнога вјерозакона већ тако пише (само што сви не пазе на сва правила). По том смо се сложили , да се на онијем мјестима , гдје су по овому нарјечју два слога (сyллаба) пише ије , а гдје је један слог , ондје да се пише је или е или и , како гдје треба , н. п. бијело , бјелина , мрежа , донио. А да би свак могао лакше сазнати , гдје су по овоме нарјечју два слога , гдје ли један и гдје треба писати је , гдје ли е , гдје ли и , замолили смо сви остали г. Вука Стеф. Караџића , да би написао о томе главна правила , која су доље приложена.

Ако ли когод из којега му драго узрока не би хтио писати овијем нарјечјем , ми мислимо , да би и за народ и за књижевно јединство најпробитачније било , да пише једнијем од остала два народна нарјечја , којијем му је воља , али само да их не мијеша и не гради језика , којега у народу нема.

3. Нашли смо за добро и за потребно , да би и књижевници источнога вјерозакона писали х свуда , гдје му је по етимологији мјесто , као што они вјерозакона западнога пишу х , и као што народ наш обадва вјерозакона на много мјеста по јужнијем крајевима говори.

4. Сви смо признали , да х у самоставнијех имена на крају у род. мн. не треба писати , јер му ондје ни по етимологији , ни по опћеноме народном говору , ни по староме славенском јазику , ни по осталијем данашњијем језицима славенскијем није мјеста. Ми смо се опомињали , да ће се наћи књижевника , који ће рећи , да би ово х само зато ваљало писати , да се овај падеж разликује од осталијех , или најпослије , да би ове разлике ради мјесто х ваљало писати какав други знак. Али једно зато , што се у многијех ријечи овај падеж по себи разликује (н. пр земаља , отаца , лаката , трговаца итд.) , а друго , што у нас има и другијех падежа једнакијех , па их у писању никако не разликујемо , и што оваковијех ствари има много и у другијех народа , — ми смо сви пристали на то , да се ни х нити икакав други знак на поменутоме мјесту не пише , осим само кад се из смисла не би могло разумјети , да ријеч стоји у род. мн. , да се назначе акценти (које ће нам ваљати чинити и у осталијем оваковијем догагјајима).

5. Сви смо једногласице пристали , да се пред р , гдје оно само собом слог чини , не пише ни а ни е , већ само р нека стоји (н. п. прст) и то а) зато , што народ тако говори , б) што књижевници източнога вјерозакона сви тако пишу (осим једнога , двојице) , ц) што и Чеси тако пишу , д) што су и многе славенске књиге глагољскијем словима тако писане , е) што се сад доказује , да ни у староме славенскоме језику на овакијем мјестима није требало писати јерова ни код р ни код л , јер су ова оба слова на овакијем мјестима била самогласна , као и у Санскриту.

Ово смо дакле за сад свршили. Ако да Бог , те се ове мисли наше у народу приме , ми смо увјерени , да ће се велике сметње књижевности нашој с пута уклонити , и да ћемо се к правоме јединству много приближити. Зато молимо све књижевнике , који управо желе срећу и напредак народу својему , да би на ове мисли наше пристали , и по њима дјела своја писали.

У Бечу 28. ожујка п. н. 1850.

Иван Кукуљевић , с. р.
Др. Димитрија Деметер , с. р.
I. Мажуранић , с. р.
Вук Стеф. Караџић , с. р.
Винко Пацел , с. р.
Фрање Миклошић , с. р.
Стјепан Пејаковић , с. р.
Гј. Даничић , с. р.

Извор[уреди]