Ки љубав слидите, гди вам је славна свијес?
Ну чисто мислите љувени чудан бијес.
Камо сте ум дили, ој тужне младости,
Свак од вас да цвили веће нег задости.
Смислив ја, протрну колико зло мрући, 5
Служите нехарну за мол дар бјегући.
Да толи онога тко вјерно уздвори
Нада све јур Бога који нас сатвори,
Истином дошле би сваки вас прибивал
Вик вични на неби, гди би рај уживал 10
Јур с оном дивицом, ку вишњи Бог стави
Нада све краљицом при нер свит објави.
Тач откле суначцу дâ свијетлос вазимат
Јак јасну мјесечцу од сунца зрак примат?
До свита скончања, ка нигдар не даје 15
Празнога уфања, ки се њој придаје,
Јур сваки вас тојзи уздиши тер труди,
Ар муци вашојзи лас може дат свуди.
I тко је земаљски, земље га избави,
Тер меу кор анђелски славно га састави, 20
Ар она госпоја небеска и вична
Хоће ње свакоја да буду њој слична.
Тим, слипа младости, протри ум и очи,
Тер из теј тамности на свитлост искочи.
Извор
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 73-74, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
