Камо се тко влада, камо се тко суди?
камо се, гди је сада право рећ тко жуди?
Све је тој подхибно тер правду говори,
а гди је потрибно, туј правде не твори.
Види се јер ова, од госпој ка је цвит,
љувено истрова љепотом вас сî свит,
тер стоје свак мучи, нитко се не јавља,
да жељних не мучи нитко се не справља.
Од огња горушта, мњах, пламом сва гори
косице кад пушта како вил у гори,
тер славно далече погледа ње поглед,
нека се свак стече да копни како лед,
да стине како мраз, да цвили у тузи,
да жељом вене вас и жељно да сузи,
гди руци од славе ње урес простира,
уокол тер главе косице прибира,
уз које приноси злат прстен ње љепос,
тер злату ње коси вазимљу сву крјепос.
Ох, кому чловику срдце сад не гори,
видећи за дику ње љепос што твори?
видећи ње младос колику чес има,
и сама гди радос од косиц вазима,
на које како цвит по срићи погледа,
тер бирек витру вит на свој влас да не да!
Да кад њу заносе, што ћу ја говорит,
што ли ће ње косе од друзих сатворит?
ке тихо раздиља по бијелом том чели
тој смртно расцвиља тко љепос ње жели.
Најлише кад главу окруни ње украс
а пусти за славу два прама низ образ;
тко ће дат ред тадај, провидит тко ће тој,
кад ова како рај изнесе урес свој?
тер на њу тко позре чинит ће наједно,
у жељах да свак мре - је ли тој праведно?
је ли тој узрок вас, тко правду чини оћ,
пођ' му дат судит влас, пођ' му дат владат моћ!
Тко ништа не може, на том се врши суд:
нî ли ти, мој Боже, трпити овој труд?
нî ли ти чудна ствар неправде видити?
Ну мало стави вар што море слидити:
јер једна кад млада, мој Боже, чини тој
тер они тко влада закрива образ свој,
све ће поћ у замет, све се ће озледит,
ако тим тва памет не буде обредит.
Ја за ме не брину, зашто сам одлучен
у жељах ње вину љувено бит мучен;
ну ми је оних жал тко правдом све пријете, -
бит се ће како вал, докли се освете.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
