Како чух да пође госпоја на зелен,
по слиједу госпође отидох јак јељен,
зашто бîх становит да ћу бит дарован,
да ћу бит даровит, кад нам се згоди ван.
I тој ће све бити; тко ће знат почекај,
тер лијепо љубити чувај се, чуј, не кај, 5
како ја вил ону, лик жељној младости,
ка чини да тону у рајској сладости.
Ар сама гди стоји и ја бих осамљен,
рих: ово т' настоји да не грем замамљен.
Тцр кад ме оћути, оћутих разговор, 10
зач пође свив скути тер сједе прид свој двор.
Још како суначее позри ме ње младос,
затој ме срдачце узбијесни за радос;
ар очи ње славје пушташе туј крипос,
да једва за здравје упросих ње липос, - 15
толи ме замами он поглед обични,
а зани косами ка злату прилични.
Ну липос ње мене слободна сатвори,
кад слатко румене своје уст' отвори,
тер заче разнашат косице низ чело, 20
а мене упрашат из гласа весело,
говоре ње слава ову рич гиздаво:
"Ово сам ја здрава, да јес' ли ти здраво?"
Да свак зна, ово кад од ње ја услиших,
љувене жеље тад за радос утиших, 25
размишљав још рекох: "Госпође, ја синоћ
кроз твој двор протекох, мнећи те видит моћ."
Када рич ову рих, истом се заби сва,
пламенком тер узрих ње личца обадва;
зач бирек пожали ње љепос скровено, 30
ер се туј састали нисмо јур љувено.
Затој ми, знај, рече: "Тадај ме сан доби,
тер ти се не стече видит ме тој доби;
ну ми рец' Бога дил и дај ми одговор:
да што си ти чинил, кад мину кроз мој двор?" 35
Ја хотих тада рит: "Липос је тва узрок
да нитко онди прит не буде на тај рок;"
цјећ тогај скровено сатворих њој одвит,
пак рекох љувено: "Остани збогом, цвит!"
Још она процини да није стат веће, 40
тер поклон учини, "Пођ' збогом" велеће.
Над тим се растах ја, позире сваки хип
да видим гди ње сја суначцем образ лип;
тер инуд него прî онда пут вазех ја:
затој мни, кад узри, да ћу поћ никуд тја. 45
Још не бих далече, чини ме опет прит;
утој се свак стече тер не сми ништа рит.
Затој дил отиде на мисто скровено,
гди опет изиде тер свапи љувено:
"Вид ових уокол очима гди слиде 50
птичицу јак сокол, да кажу што виде.
Затој се сада рит ино ми не прија;
нер ако опет прит мож како с' бил прија,
рачи ми правити сад хрло, да вијем,
јер за ствар на свити веће стат не смијем." 55
Мисли свак коју слас не ћутих ја таде,
кад виле слатки глас на срце ме паде;
за радос повенух, тер ме би дери срам
гди једва споменух одговор да јо' дам;
тер рекох: "Суначце, за твоју ја милос 60
не штедим срдачце под сваку усилос,
а него једну ствар да нећу обслужит
у којој мени дар довијек је не тужит."
На тој се насмија пак рече: "Стој збогом!"
пружив се јак змија тер пође свемогом. 65
Мисли свак, љувени, остах ли жељно ја
уцвиљен, кад мени позајде сунце тја.
Јер да ми разговор не даје ње обит,
онди се прид ње двор хотијах сам убит.
Дану се обратих к себи тер вазех друм, 70
тер собом провратих ње љепос и разум.
I затој још трну, мислећи што рече,
како се обрну кад к мени истече;
и како љепотом цафтише ње слава,
ка тада и потом жељи би забава. 75
Теј ствари и друге разбирах такој ја,
тер мира од туге памет ми не прија;
младос ми не згрија јур миста с покојом,
желећи да прија видим се с госпојом.
Тер када угледах да је рок пришал прем, 80
веће се цкнит не дах, справих се да к њој грем.
Отидох весело и хрло, јак један
ки уфа у село да море имат стан.
Кад придох ја тамо, али ти тај вила
за тогај дил само бијеше страж ставила; 85
ки ме страж здалече види, тер не пође,
ну тијеком потече до своје госпође.
Бирек час не стоја, опет се поврну
и с њом би госпоја, ка чини да трну.
Кад видих вил да гре, текући још хрло, 90
бојах се да не стре свој образ и грло;
толико нагло сва к мени се упусти,
весел'јем личца два уресив тер усти.
Туј пођох против њој тер јој се поклоних
и жељни целов мој на личце ње поних. 95
За велик час уста не одних, јак они
у путу ки суста тер се пит доклони.
Такој стах велик час, дери ми туј рече:
"Бирек ти мој образ никуда утече;
ну ми рец', јес' здраво овуда јур прошал? 100
и каж' ми још право, сад овди што с' дошал?
како смиш овди доћ? не знаш ли тко сам ја?
не знаш ли моју моћ по свиту која сја?"
Кад ово најприја изрече ње младос,
памет ми не прија весел'ја ни радос; 105
јер ја мњах тој вели из срца, мој Боже.
Дану смих весели одржат не може,
тер имах ја смилос учинит ови суд,
да оно за милос сатвори и за блуд,
за већи разговор указат и љубав. 110
Ту јој дах одговор и рекох јер сам здрав;
зачех јо' још правит: "Нека знаш, суначце,
дошал сам оправит жељно ме срдачце."
Ово ја све рекох, зач њој ки бијеше свој,
кад љепос ње стекох, озлоби мене њој. 115
Туј слугом завапи: "Нашли смо да си прав,
ну мучи и трпи све ствари за љубав;
ну за ме одоли од иних јур прирок,
зашто се већ боли тко томуј би узрок,
тер ово све створи, јер га се варовах. 120
Јер оно што двори, све теби даровах
што теби нарекох и твојој младости,
кад најпри истекох на прозор с радости.
Кад најпри погледах на твоју доброту,
ондај ти ја придах сву моју љепоту, 125
онда ја посведих, да тебе посвоју,
онда ја одредих мене зват за твоју.
Ондај се одлучи у мени скровено
да веће не мучи срце тве љувено,
тер нека свак сузи и ћути љувен врид. 130
Веће тој не куси ни праша' унаприд!"
Кад ово слиших ја, за он час стах кротом,
гледаје гди сва сја анђелском љепотом;
позрих јој још грло и венчац од власа,
тер ову рич хрло заупих из гласа: 135
"Највеће што желим, да ми Бог видити;
затој се веселим још наприд живити,
затој ја у мени зват честит и блажен
могу стрил љувени којим сам поражен.
Зач љубав све муке обрати у радос, 140
јер ми да у руке што желих сву младос,
јер ми да на вољу уживат љубезни,
тер се ја охољу а памет сва бијесни;
тер се свис весели и моје срдачце,
а живот не жели ину рич, суначце." 145
Кад ово изрекох, што створих свак стој чут:
они час потекох весело к њој на скут;
али прî ухрли од мене ње липос
тер мене загрли са сву моћ и крипос,
целуну мене још целовом од усти: 150
тко слишиш знати мож ку ми слас допусти!
Ер се ја тада вас у сласти замутих,
мислећи коју слас и радос оћутих.
Туј стасмо провратит љувену сву жељу,
ку сада за скратит не кажу ни вељу; 155
ар кад бих упоред све што бî зговорил,
нî мрзал толи лед ки не бих растворил
од жеље љувене, ку ставши мислит ја
младос ми повене а памет зађе тја.
С толиком радости проциних живот мој, 160
гди мојој младости дарова образ свој,
од кога у чуду позирах љепости,
тер стах вас у блуду љувене крјепости.
Тер се ја радовах у себи свршено
и мене даровах госпођи љувено, 165
говоре рич ову: "Ако ћеш живот мој,
нека се твој зову, госпође од госпој;
нека се твој велим, нека се твој прављу,
да се ја веселим а тебе да слављу."
Кад ово ја вељах, ње љепос сва тада 170
бијеснише у жељах одговор да ми да,
тер рече: "Тој немој веће ми говорит,
ако ћеш бити мој и за ме што створит;
зашто си мој вину и мој ћеш вазда бит,
како мож истину сада сам ухватит. 175
Јер да нис' мој сасвим и да нис' драг мени,
не бих ти дала, вим, мој образ румени;
не бих ти принила ме усти целиват,
ни бих те чинила у мој крил прибиват.
Ну си мој љувено и бићеш довика, 180
истом држ' скровено ода зла чловика."
Кад овој изрече ње љепос гиздава,
мене смих обтече, весел'је и слава.
Да страси не здрже, ох, моју туј младос,
могах ја безбрже смамит се за радос: 185
толи се весело обрати сва к мени,
личце, глас и чело и позор љувени.
Тер онди гди стојах, прем бијеше на пути,
тогај се дил бојах да нас тко не ћути;
затој ми још рече и мјесто чини знат: 190
"Ако тко истече, пођ' онди тер ћеш стат,
и докле билиг мој не будеш који чут,
за живот, чуј, немој изити још на пут."
Ја рекох: "Све тако да буде, суначце!"
али све инако створи ме срдачце. 195
Јер добро не рече ње љепос ову ствар,
кад њетко истече близу нас изневар:
отидох с тужицом на једну страну ја,
на другу [с] служицом ње љепос пође тја.
У жељи ја не знах најмању ствар на свîт, 200
тер веле туј не стах, ни слишах од ње свит,
ни билиг чеках кој'; опет се повратих
тер све би узрок тој ким радос прикратих.
Зашто бих запажен, тер се хтих удавит,
тер остах поражен, не смих се појавит; 205
најлише када вил угледах гди тече
бијући прси бил' тер ову рич рече:
"Ох, што тој учини? Вољах се сада ја
у морској пучини, нека ме пождре тја!
Да ли ти не рих тој: не приди на ов пут, 210
доколе билиг мој не будеш који чут?
А ти се не хаја нимало за мене!
Тој ли је потаја од службе љувене?
тој ли је обит твој, - ну се сад спомени, -
у ком си живот свој обећал дат мени? 215
у ком се одлучит теби, дим, подоба
тер мене изручит од људских јур злоба?
Да т' нисам сказала који ћеш држат ред,
сада се скончала не бих ја како лед;
зашто бих кривила несрјећу и себе, 220
а не бих гњивила ни гризла сад тебе."
Истом ја позирах коли се пржаше,
и срцем умирах гди прсте кршаше;
тер и сад повену и ћутим горк налип,
кад годи спомену и смислим они хип. 225
Мало се руками не убих сам тада,
мало се у ками не створих од јада.
Затој рих: "Госпође, крив ти сам коли хоћ;
дану тај ствар пође, вратит ју није моћ.
Тогај т' се дил мољу, диклице, највеће, 230
забуд'мо невољу од ове несрјеће;
дајмо се весел'ју и свако' радости,
замин'мо сву вел'ју горчину сладости."
А зашто ово рих? Зач мало тада ја
од туге не умрих ку хотих однит тја. 235
Тер ондај, чуј овој, отидох вас у јид,
зач створи образ свој јакино пепел блид,
тер заупи они час: "Ако ти је ме драго
почтен'је али чâс, што волим нер благо,
молим те, пођ' збогом; а јутри видив дан 240
опет се свемогом поврати на мој стан,
тер ћу ја имат пут с тобом час посидит,
гди неће жив дух чут, такођер ни видит."
Ја рекох: "Госпође, како мож тој рити?
тој велиш да пође твој слуга умрити; 245
јер живот мој море скончат се по себи
у жељах до зоре, кад велиш прит к теби."
Ини ми одговор ње липос не створи
неголи рече: "Створ' што ти се говори;
за живот ино, чуј, немој да учиниш, 250
јер ти ћу сказат туј још ствари ке не мниш."
Ја рекох они хип: "Које су ствари тој?"
а жељно образ лип погледах ње устој;
на уста ње хрло понесох целов мој,
а руке на грло, у ких свих венчац њој, 255
тер јој се примилих и мене њој придах.
Ну кад се раздилих, за жалос сам не знах, -
истом се у стану у мојем угледах,
и докли не свану очиц'ма сан не дах,
мислећи ње липос и славне радости 260
ке носе сву крипос врх моје младости.
Још памет утече да мислим потанку
ону рич ку рече на самом растанку;
тере рих да ју тој најприја искушу,
кад годи жељне њој љепости садружу. 265
Теј ствари мислећи и љепос љувену
желин'јем желећи, срце ми повену.
Утој се створи дан, тер пођох здалече
гледати када ван ње липос истече;
али би све смани, зач нигди не видих 270
ње образ избрани. Затој вас проблидих,
и веле такој стах, нека још говоре,
тер очи истргах зрчећи ње дворе.
Када је прем не би, завапих: "О Боже!"
пак рекох сам себи: то ти јо' се не може. 275
Тер одтуд пођох тја, жалосно цвилеће,
туже се грозно ја врх моје несрјеће.
Опет још доникле проминух кроз ње двор,
тер онди међ дикле видих мој разговор;
велми се нађох рад, дану теј радости 280
пођоше све у јад кон моје младости.
Јер тадај од мене не чини јур сцину,
дај да се спомене да позри гди мину, -
а нî ње обичај да стоји тач муком.
Затој ја у час тај с чудном бих одлуком, 285
сам себе ражалих јакино за нехар,
тер се још захвалих учинит чудну ствар.
Намислих у ње крам да придем на силос;
пуштавши страх и срам, вазех моћ и смилос,
тер нетом видих ноћ да сај свит обузе, 290
потекох с већу моћ нер јелин из узе.
Кад придох на ње стан, по срићи зрих овој
једнога од стражан ки бљуду перивој;
у добар тер се час он за ме намири,
зашто би узрок вас жеље ме да смири. 295
Најприја уступих, стах се пак споменом,
затој га заупих слободно именом;
зач бијеше мени знан; тер нетом море чут,
они час хрло ван истече на мој пут.
С којим ја подхибно зачех туј говорит, 300
ну ми би потрибно срдце му отворит;
ар знаше сву жељу од моје љубави,
коју мњах, још вељу, чловику нî јави.
Затој му сказах ја цвилећи што желим;
рече: "Цвил парја' тја, учини што т' велим." 305
Тер мене постави у мисто скровно још:
"Туј - рече - прибави за мало како мож,
ар ми је сила поћ од тебе за мал час;
ну ћу сад опет доћ да се знам сатрт вас.
Ну ми је много жал ер одпри до мене 310
тој ми рећ нис' дошал, дај зацић спомене."
Све ствари остави, тер се вас ста пржит
цић моје љубави, да се ће мњах скршит.
Тер пође како хрт; туј сам ја видио,
да се за њ будем стрт, не бих му платио. 315
Зач опет дотече, справивши нику ствар:
"Што имаш, чин' - рече - сад али никадар;
ар не бди живи дух, санак је све вазел."
Како ја ово чух, идох рад и весел,
тер чудно за радос позађох мало пут; 320
туј моју он младос ухвати сам за скут,
тер му се дах вести. Посли га одслах тја,
зашто ме навијести што не знах увик ја.
Јоште би ствар већа јер нађох све воље,
тер не знам тај срјећа кому би за боље: 325
али ти јур мени и мојој младости;
која лик љувени оћути с радости,
али ти госпођи. Зашто мој договор
вељаше: прем пођи на силу у ње двор.
Тер да се не згоди намиром оно так', 330
сатворах штогоди што бих се кајал пак.
Тер ово би, вељу, за ње глас избрани,
а за ме, јер жељу од јада сахрани;
а за ме, да пођу и да се веселим,
кад нађох госпођу јакино сам желим. 335
Бијеше сан вазео анђелску ње липос,
и сан ње весео имаше још крипос;
још цтише њој тада на устех сладак смих,
тер мало од јада жељнога не умрих.
Тер мало не свену у жељи живот мој, 340
и кад се спомену, повенем још за тој;
једва ме дери тја туј срце остави
које бîх вазел ја против ње љубави.
Затој стах гледаје, зрчећи за славу,
како струц у јаје, ње љепос гиздаву; 345
тер зачех разбират све уста, све лице,
све крају примират од оне диклице.
Још гди се ње радос од мене целива,
мњах рајска да сладос на ме се пролива.
Не би ми тој дости, ње прси прибиле 350
отворих с радости, које ме још цвиле,
које ме још грозе, за којим умиру;
зач мнијах из розе да џиљи извиру,
зашто сниг ни камен не видих бил толи,
тер мени јур пламен љубени одоли. 355
Затој ми не забав' тко буде чтит ово,
ако туј за љубав сатворих што ново.
Ар моје срдачце разблудом отравих,
кад на тој суначце руку ја поставих,
која ми пожели тај миста скровена 360
у ких се јур вели сва сладос љувена.
Ну луди, мњу, држе безумну туј мисал,
у којих број брже ја се бих уписал,
да годи потлачил не будем хтин'је тој
у ком се раслачил неразум бијеше мој. 365
Тер хотих ја творит што је срам сповидит,
што је стид говорит, а већи још видит;
Богу се тер мољу који ме погледа,
који ми туј вољу извршит јур не да.
Затој га ја славим, затој га ја словем, 370
зашто се благ правим и блажен сад зовем.
Онда хтих да пођу за горко срце тја,
тогај дил госпођу разбудих ончас ја;
тер кад ме оћути, вас образ расрдом
и чело замути јадовном и тврдом. 375
Тер велик страх стекох, вапити јер уче;
ну кад се ја рекох, они час умуче.
Тер кад се утажи, нађох се веле рад
гди рече: "Ну кажи, како си пришал сад?"
А зач ме безмиле овако упроси? 380
зач срце од виле све сташе у грози,
зашто ју нередно ухватил бијеше страх,
тер ја ш њом заједно зацић ње страхом мрах.
Којојзи не ријех ја истину, за узрок
да мени не прија о ничем у прирок; 385
неголи туј рекох: "Нека знаш, суначце,
овди што дотекох, послушах срдачце.
Ар мене желин'је толико ухвати.
које ми да смин'је ову ствар уфати;
тер ми се добром коб по срјећи испуни, 390
затој се теби роб дах како све круни,
затој се ја сужан дах твојој младости,
зашто си цвит ружан, пун рајске сладости."
Не чух ја рич другу ње љепос говорит
нер своју гди слугу заче тој све творит. 395
А ја се заклех туј: "Нека знаш, ружице,
за живот твоје, чуј, не твори служице.
Тако ми љубави, нî свисна ни чесна
у томуј што прави тва љепос уресна;
ну како прî рекох, мој венче гиздави, 400
на срјећу дотекох, а све дил љубави."
Туј дери вирова мојојзи младости,
и туј ме дарова с целовом с радости,
и туј се удружи ње личце и моје
тер заупи: "Не тужи, јер туге не гоје," 405
тер заупи: "Не боли уз моју љубезан,
ну сваку одоли и парјај бољезан;
зашто си са мном сад, са мном се весели,
и са мном буди рад он тко се мој вели."
Зач рече венчац мој ову рич, свак ме чуј, 410
процинит тер немој да се ја плаках туј.
Зашто се весељах гди милос издворих,
нер мало у жељах што с јадом говорих;
тер она пожуди да ми да срцу влас
и да се поблуди са мном туј за мал час. 415
I тада ја стекох слободно срдачце
тер свапих и рекох: "Присвитло суначце,
дану ми још прави оне тве ствари сад
за ке ме постави у сумњу и тврд јад,
кад рече: "Ино, чуј, немој да учиниш, 420
ер ти ћу казат туј још ствари ке не мниш,"
јер и дан освану, не стах тој мислећи,
и ком се састану, овој ти рих рећи.
Тер ако ја стекох прид тобом ку милос,
што прашах и рекох, кажи ми тва свитлос." 425
Свак тер знај, мâ младос гди ово говори,
велик смих и радос ње липос сатвори;
љувено још рече: "Оно т' рих с јутра прит,
ну ми се не стече, немој ми тер зазрит;
јер ми се не море заради злих људи 430
који зло говоре, - и ти ме тер бљуди;
јер за њих не смих прит, да т' будем казати
ово сад што ћу т' рит, ако ме ћ слишати.
Одкли ја знам тебе, не пријах још покој,
тер веће нер себе жељах те да си мој; 435
приславно тве име толи сам љубила,
велико тер вриме данке сам губила,
желећи сваки хип гди те ћу видити,
љувени зач налип не могах трпити.
Ки ли те виђах дан кроз мој двор кад проћи, 440
не могах имат сан у дне тер у ноћи;
зашто се напуњах сва жеље љувене,
у којој свит куњах ер ниси кон мене.
Тер много наглости досле сам створила
цић твоје младости, кад те сам видила; 445
и моју за те чâс потмише зли злобом,
сваки се хип и час гледаје ја с тобом.
Ако ћеш рећ управ, добро знат и сам мож
за твоју да љубав сатворих веће још;
јер мнократ стах пјесни да спивам на прозор, 450
нека дам љубезни твојојзи разговор.
Затој те ја мољу за моје почтен'је,
што веће још вољу неголи живљен'је,
нека т' сам придана, буди ти Бога дил,
нека си ти схрана од моје части бил." 455
Јоште јој не бијеше тој рећи задоста,
ну што кад рецијеше, на сваку рич поста,
да ми се придава. Зато јој још рекох:
"Госпође гиздава, одкли те ја стекох,
волих ти почтен'је носити а тужит 460
нер твоје смиљен'је с прироком садружит;
а тој знаш и сама, јер твоје радости
вел'ја су замама мојојзи младости.
Ну ја тој не гледах, волећи трпит труд,
тер срци влас не дах, како зна вишњи суд; 465
и затој не створих вољну ствар, суначце,
нит кому отворих жељно ме срдачце.
I наприд такође знај да ће придана
бит мени, госпође, твоја чâс избрана;
макар бих тач придан, ружице, ја теби, 470
да сам ја блажен зван сцинил бих у себи.
Затој т' се придају, госпође од госпој,
и живот пуштају у руке твоје мој,
виром се тер куну да те ћу узвисит
јак венчац и круну, дај ми Бог поживит." 475
Веће јо' би драго, да свак зна, чут овој
нер њеко да благо дароват будем њој;
тер у тој радости ста да ми говори
цјећ моје младости већекрат што створи
и ки труд и бриге за ме је добила, 480
кажући билиге ер ме је љубила.
Зато јој ја прављах: "Захваљам, ружице!"
тер образ мој стављах на славно ње лице;
посли га одклоњах за милос и љубав,
за коју ја роњах сузице, дим управ: 485
толик ме стиште блуд ер не знах рећ слово,
тер прављах како луд: "Што чињу ја ово?"
Ар онди вас зађох у њекој радости
ње разум гди нађох пун рајске сладости;
од усти ли целов не могах забити, 490
ки вољах нер даров у злату примити.
Толику слас кушах од оне госпоје,
кад годи садружах ње личце и моје;
када ли мом грли ње руци угледах,
онда се умрли мом срци рећ не дах. 495
Ар се мњах окруњен вјеначцем ки слави;
затој бих напуњен медене љубави,
тер прављах: "Суначце, диклице примила,
ово с' ме срдачце и мисал смамила;
ово ми ћ још вазет с љувеном крипости 500
и разум и памет том твојом липости.
Затој те ја мољу, скићена ружице,
разумиј невољу од вирна служице,
тер јоште кадгоди чин' младос да моја
с тобом се пригоди, да ми си госпоја. 505
Ако ли не мож тој, госпоје, сатворит
нека се слуга твој не буде уморит,
а ти ми скровено укажи зламен дај,
ер сам твој љувено, - да ми је мањи вај."
Добро ја не рекох, онди што све хтијах 510
за радос ку стекох они час ја пријах.
Зач од ње свитлости ово чух гди рече:
"Од моје младости нећеш бит далече,
обијетам тој Богу, како ћеш видити;
све што ја узмогу, нећу се штедити." 515
Још начин сказа ми како бит море тој;
затој ме замами и зани разум мој,
тер се ја зазират у љепос ње зачех,
по којој избират сладости туј вазех.
Његда јо' ја поних целов мој на чело, 520
његда се наслоних на грло весело,
његда ју целуњах у позор гиздави,
а нигда и куњах за милос љубави.
Нигда се ја паних на ње крил за мал час,
а нигда постаних тер зрчах ње образ; 525
а његда потецих на личце ње с мојим
из гласа тер рецих: "Што заман ја стојим?"
Тер на ње румене моје уст' понесих,
за коју ствар мене свак би мнил да везих;
зашто ја прионих како мож велик час, 530
безбирек тер тоних у сласти тада вас.
Најлише руци мој' кад справих скровено,
које ја поних њој на прси љувено,
од којих већу слас оћутих нер медну,
од којих охолас стекох ја нередну! 535
Позират потекох ње прси прибиле,
из гласа тер рекох да би џиљ добиле;
тер она изневар озри се на мене,
јакино њеку ствар да тадај спомене.
Јоште ми туј рече: "Колико у мал час 540
велику ти стече у твому срци влас!"
Кад ово зговори, у мени не би ред,
тер ми се сатвори срдачце како лед
и жељно узгрози мој образ и лице;
затој ме упроси: "Што цвилиш, свилице? 545
што такој повену? оно ти ја рекох
за милос љувену у блуду ку стекох.
А ку бих ја смилос имала у себе,
што желиш за милос, да чувам од тебе?
да теби забрању што нî злед ни зазор, 550
много лит што хрању ја за твој разговор?
Румени мој цвите, кога т' сам желила,
гди бих ја крози те живот мој штедила?
кад имаш туј жељу од прси јур моје,
нека те весељу, ну личце дај твоје." 555
Тер ово гди прави, зачех ја уживат,
зачех ја у слави у рајско' прибиват;
зачети тер вазех позират ње поглед,
а пак се још зачех стварати вас у мед.
Зашто рич не рече, ну се сва раскрили, 560
тер к мени дотече с руками прибили,
тер с вел'јом љубави ухвати образ мој,
који се забави у сласти великој,
јер у дар оћути ње прси љувене,
што памет замути за љубав тко вене. 565
Туј се ја стах опит радости велике
и мњах се растопит од жеље толике;
и цић теј љубезни, истину говору,
свис моја узбијесни, да не вим што твору.
Тер ја мњах да плову по рајској сладости, 570
најлише рич ову чув од ње младости:
"Нî овди чловика тко ме ће уграбит,
а тебе довика не мислим ја забит;
јоште ћу бит твоја, јоште ћу твоја бит,
личца ћеш још моја, мало цкнив, пољубит; 575
још се ћеш, - буди здрав, - поблудит у крил мој,
ово ти дим управ, друго мнит, чуј, немој."
Затој рих: "Суначце, милу т' ми ствар велиш;
јер моје срдачце објетом веселиш."
Јоште јо' захвалих на дарих већекрат, 580
ну моћно пожалих ер ми се би растат;
и да су тврд ками од људи срца сва,
туј бисмо сузами жаљена обадва;
најлише гди мени своју чâс придава
ови цвит румени и липос гиздава, 585
такођ ја гди вељах: "Нека сам, вило, твој,
не допуст' у жељах да згине живот мој!"
Тер гди се растављах, не пристах љубити
ње личца; још прављах: "Немој ме забити!"
Да, кад се раздилих, сатворих велик плач 590
и грозно процвилих, јак да ме вадре мач;
тер остах како јад, тер остах како врид,
желећи жељом тад смрт горку сристи сприд;
тер зачех вапити из гласа и зват "Вој!"
Затој ме трпити срдачце не хти тој, 595
они час пође тја од мене госпоји.
Свак мисли како ја и живот мој стоји
без мога срдачца; јер докли не здружих
срдачцем суначца, ох, жељно т' потужих!
Доста.
