Када бîх вазел ја ову вил слидити

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Када бîх вазел ја ову вил слидити
Писац: Шишко Менчетић
490. пјесма првог дијела Рањинина зборника. Акростих Ката у стиховима 1-14.


Када бîх вазел ја ову вил слидити




Када бîх вазел ја ову вил слидити,
   не имах весел'ја гди ју ћу видити;
а зато, дан и ноћ желећи разговор,
   не могах часа оћ да нисам прид ње двор.
   Такођер стах бијесан да приде прикасно, 5
   да спијевам у пјесан ње име прикрасно;
тер гди се у тузи љувено' све туку,
   посла ми по слузи један дан поруку,
   говоре: "Јур овој мени су драге тве
   и пјесни и глас твој; затој те молим све,10
ако ћеш младости весел'је дат мојој
   и вел'је радости, кад годи мож, попој."
   Да рече ја рекох: "Рич не сцијен' да губиш,
   уфан'је кад стекох да мене тач љубиш;
не море свак спиват јакино тва липос,15
   ка сунцу досиват има моћ и крипос.
   А пак се молиш још: затој се вас чуђу,
   покли знат твоју мож заповид да жуђу,
ку мисли обслужит живот мој и душа;
   зач неће потужит твоју рич тко слуша."20
   Рих још: "Рец', госпоје, драг ти сам бирек ја,
   тер ти се и моје спијеван'је мни да сја."
Ини ми одговор не море слуга рит,
   нег рече: "Прид наш двор одсела опћи прит:
   кад годи сриду дне угледаш, допади,25
   зач у тај час уцкне овуда сви млади,
тер се ћ моћ пригледат с госпојом љувено,
   а нећеш јур предат толико свршено."
   На том се раставих. Затој се у себи
   веће ја прославих нер да сам на неби.30
Ну кад би дан јутри, проминух кроз ње двор,
   тер ончас изнутри њекоји чух говор;
   и ставши разбрах ја - рече: "Што с' говорил?
   ну мисли, тер пођ' тја, - овди си додворил!"
Кад ово ја зачух, пожелих умрити,35
   која мних жеља дух да ми ће подрити;
   толике бољезни срце ми стрнуше,
   видећи гди пјесни у плач се сврнуше;
видећи гди љубав у јад се обрати,
   која ми, дим управ, хти живот да скрати,40
   зач је труд они глас од дразих услишит,
   тере ми не би лас срдачце утишит.
А жељно цвилећи, не могах рећ слово
   тер стојах мислећи: тко узрок би ово,
   тко злосрд би толи да мене жалосна45
   видити прî воли неголи радосна?
Туј како поражен зачех ја клет потом:
   да би он омражен сам својим животом,
   да би он љубави не стекал ни мира,
   нег да га по трави и горах труд тира,50
нер да се још скита по водах и мору
   тер да лик испита на горком мрамору,
   а да се дресели за своје младости
   и да смрт пожели умјесто радости,
како ју ја жељу, желећи суначце55
   у жељах ко, вељу, сконча ми срдачце.
   А зашто до смрце овако зачех клет?
   Зашто ми све срце вељаше и памет
да њеки зал чловик овому узрок јес
   и његов худ језик још гори нер зла чес;60
   јер да сам што ја крив, не бих се болил тач,
   ну тако да сам жив, прав патим ови плач.
Тер ако смрт прјешит не буде к мени сад,
   мене ће утјешит ускоро његов јад.
   Ли она од госпој, кад нађе истину,65
   позрит ће ов труд мој и правду једину;
дат ће лик од ране, зач је рич одвијека:
   ако лаж осване, ну мрака не чека.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 493 године.