Кад та вил дотече, пружив се јак змија,
која се здалече из гласа насмија,
"Авој ме, рекох ја, Бога дил полако,
ер се чут ово тја могаше далеко!"
Тер чезах да вас двор онди се не стече, 5
што ми тврд одговор ње липос туј рече:
"Ако се ја смију, дај се ти радости;
а тко ми што смију кон твоје младости?
кога ли ја хају, кад си ти кон мене
у ком вас гледају лик жеље љувене? 10
Ар да је сва сила од свита ку праве,
веће т' бих сцијенила један влас врх главе."
Тер свак стан' у послух, мислећи за мал час,
кад ово ја зачух, остах ли весел вас.
Ар моју рих младос да вриме не губи, 15
покли ме ње радос сцијени тач и љуби.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
