Књигу пише робиња дивојка,
I шаље је Јурју Даничићу,
У књизи га липо поздрављала,
Поздрављала Богом заклињала:
Ах, мој ујче, Даничића Јуре! 5
Али не знаш, али и не хајеш?
До три пута била заробљена,
Сва три пута јесам убигнула,
Сад не могу, ујко, добро моје,
Јер ме чува диздар од Новога,[1]10
Ал ме диздар на откупе даје,
Искупи ме, ујко, добро моје!
Није, ујко, ни велика цина,
Мало више од триста дуката,
I арсија од сухога злата, 15
I орлово крило позлаћено.«
Када Јурју била књига дође,
Књигу штије, а сузе пролије,
У коморе своје одшетао,
Па узимље до триста дуката, 20
I арсију од сухога злата,
I орлово позлаћено крило,
Пак оседла вранца коња свога,
На коња се јунак приметнуо,
Иђе јашућ граду од Новога. 25
Када дође граду од Новога,
Иђе к вратим диздар од Новога.
Божју му је помоћ називао:
»Божја помоћ, диздар од Новога!
Имаш кога на продају робја?« 30
Одговара диздар од Новога:
»Бора теби, незнана делијо!
Ја не имам на продају робја,
Него једну млађану дивојку,
Ал се не би за те пристајало, 35
Ни за тебе, ни за коња твога.«
Говори му Даничићу Јуре:
»Бора теби, диздар од Новога,
Ти донеси кесе за динаре,
Да ти примаш плаћу за дивојку.« 40
Привари се диздар од Новога,
Привари се, уједе га змија,
Иђе донит кесе за динаре.
Кад то види Даничићу Јуре,
Он ми хвата робињу дивојку 45
I меће је на коња прида се
I побиже, весела му мајка!
Кад то види диздар од Новога,
Он завика иза свега гласа:
»Врат’ се амо, незнана делијо, 50
Остала ти круна дивојчина!«
Говори му Даничићу Јуре:
»Бора теби, диздар од Новога,
Теби круна, а мени дивојка!«
Опет виче диздар од Новога: 55
»Врат' се амо, незнана делијо,
Да дивојци и благослов дадем.«
За то Јуре ништа и не хаје,
Већ је коња боље ударио
За да би му боље побрзио. 60
Лети коњиц кано хитра муња
I побиже, весела му мајка!
Референце
↑Нови (Херцег Нови) изградио је краљ босански Твртко I (1377 — 1391) године 1382. Од ожујка 1391. под влашћу је босанскога војводе Сандаља Хранића. Назив Херцег Нови добио је у вријеме владавине херцега Стјепана Вукчића Косаче (1435 — 1466). Турци су га заузели сијечња 1482. Године 1538. заузела га је шпањолско-млетачка морнарица, али га је турска морнарица преотела српња 1539; Турци су га држали 146 година. У тих 146 година више су се пута водиле борбе за Нови. Особито су били познати Турци Новљани, који су гусарили по Јадранском мору и у Нови одводили робље. У бројним народним пјесмама Нови је мјесто гдје се налазе многи турски заробљеници и заробљенице.
Извор
Сењски ускоци у народној пјесми и повијести, Народне пјесме о сењским ускоцима, приредио Мијатовић, Анђелко, Матица хрватска, Загреб, 1983., стр. 64-65.
Варијанте
Мирослав Алачевић, Народне пјесме по Приморју макарском и оближњим крајинам, 1888, пј. бр. 53, ркп., МХ 177. Иначице: Анте Мажуранић, Хрватске народне пјесме из Новог Винодолског у Хрватском приморју, 1889, пј. бр. 8, ркп., МХ 44; Рукопис Матије Мажуранића, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. XIV, св. II, 1966, пј. бр. 46; Фран Микулчић, Народне пјесме из Хрватског приморја, 1884, пј. бр. 26, ркп., МХ 10; M. Остојић, н. дј., пј. бр. 471.
Има једна пјесма — »Рано ране Сенкиње дивојке« — коју је забиљежио проф. Анте Главичић, директор Музеја у Сењу, и објавио је у »Ријечкој ревији«, 1962, бр. 3 — 4, 95 — 98 — у којој се говори како су Турци заробили »Сенкиње дивојке«, међу којима је била и Клара Даничинка. Из заробљеништва су их Сењани ослободили. Главичић је мишљења да се та пјесма односи на Клару Даничића, кћер Петра који је умро 1655.
