Јур по мом хтин'ју знај, вило, нисам здрав,
јакин' она звир ку рани тврди лав.
Тој да т' ја тајим, бисерна крунице,
блидо и тамно не таји ме лице,
и тужне очи жестоко сузећи, 5
прижељан уздах из срца ронећи;
ар само уздах лик је рани љути
од горке стриле ку т' ми срце ћути.
Кростој се велми сâм у себи стидим,
тер пуста миста по све стране слидим; 10
а сам се чувам, тужећи све г Богу,
јур сваке дружбе највеће што могу,
за скрити узрок од моје болезни
ка ме је спела цић трудне љубезни,
на свитло сунце и бил дан мрзећи, 15
јак ноћне птице тамну ноћ желећи,
ку свака жели љувена јур младос,
јер је отајна под њом слатка радос.
Ну кад тамна ноћ принесе сан трудним,
тер их обујми покој миром блудним, 20
све муком буде разми славиц тер ја,
јере цвилимо сву ноћ без покоја.
Ар кад с истока од зоре румен зрак
почне свитлостју снебиват ноћни мрак,
тад тихи славиц најтврђе усцвили, 25
тер по све стране тужан глас раздили
цић дробних птица ке му полак пута
с гнизда млађахтих вазме змија љута.
Туј му вас тај луг и дубје и горе
против одасвуд тужбу к тужби творе, 30
а по мом лицу сузе сузу стижу,
тер очи често к небесом уздвижу,
самим уздахом Богу се тужећи.
Зач ме се, вило, тач хотје одрећи
тер ме се толи скоро изневјери? 35
Ох, ка тамна чес на те ме намјери!
Проклинем бриме и први ступај мој
који ме нанесе на рајски позор твој;
проклинем он хип најпри кад те видих
тер се зачудив с погледом те слидих; 40
проклинем он стрил ки с твога погледа
срце ми рани а нидан лик не да;
проклинем жељу с којом те обљубих,
ер, заман трудив, сву муку изгубих.
Зач се прî тогај не створих каменом 45
ајли под гором водицом студеном?
Не бих тач грозно цвилил брез пристанка,
јак ноћју славиц брез покојна санка;
не бих се скончал у желном срдачцу
како били сниг на горком суначцу, 50
ни бих толико ја желил умрити,
зач веће, вило, не бих рад живити.
Ар нî већи труд нер заман желити
и, гди нис' љубљен, да будеш љубити.
Ну се веселим и у тој сам миран, 55
јер ти у служби одвеће бих виран.
Сама добро знаш да по мом умин'ју
још нигдар не бих против твому хтин'ју,
нер ако згријеших, ар те вирно љубим;
кростој нî право сеј службе да губим. 60
Не чин' да т' реку: "Нехарну тко служи,
тај вину [с'] с тугом и с тужбом садружи."
Сад не вим ино нер искат помоћи,
како бих могал овуј жељу оћи;
тер како јелин с налипом устриљен 65
тучем се свуди одвеће ухиљен.
Обишад вас луг и горске висине
и бистре воде и полске равнине,
тој рани лика нигдир не находим,
засведа свуди сва бил'ја обходим. 70
Ну т' ми свак прави: "Прî ћеш смрт пријати
нег ћеш туј рану игдар извидати,
докле ти лика онај не да стрила
толи пригнивно ка те је ранила."
Кростој знај, вило, притиха кошуто, 75
да ме с' ти сама ранила тач љуто.
Чиме с' ранила, тимеј ми лика дај,
тер ми сеј ране јур скоро извидај;
ар свако, вило, велми кратко цкнин'је
крати напоспих све моје живин'је. 80
У ови начин трудећи дан и ноћ,
сам се по себи не можем ја помоћ,
ако твој позор, позор твој прилипи
сад младос моју малим не покрипи;
ар како дубак осјечен одасвуд, 85
живот мој сахне, - тој, вило, хти твој суд.
Ох, притужан ја, тко да ми да свита?
јур ми је, вило, с тебе рат очита!
Јак сокол птицу горко ме с' ранила,
ранивши крила одасвуд сломила. 90
Пут је каменит, зарастал вас драчом,
кроз ки не могу проћ ни с грозним плачом;
а стрампутје је маглом потамнило
и свитло сунце све је помркнуло.
Лузи су густи, а горе високе, 95
бојим се ране од звири жестоке.
Сад, моја вило, хотиј ми изрећи
ки пут ћу пријат мојој худој срјећи;
ар ми у паклу, у муках огњених
нî жесточији труд од жеља љувених. 100
Ну на сем свиту [нî] нидан труд мучан
томуј ки љубав слидит је научан;
ер да су с огњем све горске висине
и брзе рике и морске пучине,
драги к милому јур прит може свуди, 105
истом хотин'је од обију буди;
и драга с милим раздилит не може
ништар на сај свит нер зла смрт, мој Боже.
Затој знај, вило, да сам прихудо здрав
јакин' она звир ку рани тврди лав.110
