Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/2

Јарац у памети
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
Шена друга

Шена друга

Јела и Франуша

ФРАНУША: Како! госпо, указат се толико оштра за не хтјет оно на што би на вјеру свака друга отворила оволике очи и да знаш како с драгијем срцом пригрлила! Говору ти да су те вјерили, да се справиш удат, а ти одговараш на све то с сузами и с плачом; стат толико за ријет једно »хоћу« које је у себи пуно драгости и весеља! Јаох, црна, да хоће ко мене тако удат, здравља ми, видјели би да се не бих чинила толико молит. Не само да се не бих толико невала за ријет »хоћу«, ма бих једва прије чекала како ћу изријет једнијех такијех тисућу »хоћу«. Има разлог што нам је веће пута рекō мештар који доходи пригледат вашега брата и чинит му скулу, говорећи више ствари од овега свијета; он говори да је жена џусто кô цвијет од ловорике, да лијепо расте и стоји докле је уз дуб притиснут, ма да ончас иде назад кад га од њега разлучиш. Жимочи нијесам нашла истинитије ствари до ове, моја драга госпо. Бог дô свако добро мому покојному, ер докле ми је он био жив, била сам кô једна јабука да се нијесам бојала најврлије дјевојке: месо у мене било је бијело и румено, очи веселе, а што је највеће пуна мира и покоја, а сад ти сам кô дрво осјечено. У то доба, које је прошло кô плам од свијеће, легла бих у највећу зиму без огријат се, а обућ на ме савише хаљина срамила бих се; а сада тужна тресем се илинштака. Насврху, госпо, вјеруј мени, није ствари како имат мужа обноћ уза се, да није друго него имат ко ће ти ријет »здрава« кад ти се дође кихнут.
ЈЕЛА: Можеш ли ме игда свјетоват да учиним једно издајство, да оставим Џона и да узмем једно онако нескладно чељаде?
ФРАНУША: I ти твој Џоно, на вјеру, није него један чудан анимō кад се оволико застō и ово џусто што се у оволико времена не враћа мени чини сумњит да није штогод промијенио његове мисли.
ЈЕЛА: (кажући ритрат Џонов): Ах, не сметај мој мир с тако жалоснијем привиђањем. Разгледај с помњом ову прилику по којој не можеш судит него све што је складности: она је која прикажива онега који је обећō мому срцу за свеђ своју љубав; и ја вјерујем да није лажива и да се нећу приварит у њом по онему што је видим и како је Џоно ово, кога у овој прилици разгледам, заисто уздржи за мене једно становито пријатељство и одвраћа мому пламу с истијем огњем које се у мојијем прсима находи.
ФРАНУША: Истина је да под том приликом види се један складан и достојан љубовник и ти имаш разлог за љубит га из свега срца.
ЈЕЛА: А сад је од потребе... Ах! држи ме... (Пада јој ритрат из рука).
ФРАНУША: Госпо, с чеса се ово могло догодит?... Јаох мени кукавици! сад ће издахнут, ајмех! принемогла се, тужна! Једа кога на помоћ, једа кога!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.