Из Ариоста
| Из Ариоста Писац: Мавро Ветрановић |
Из Ариоста
Алцун нон по сапер да цхи сиа амато
qуандо фелице ин су ла рота сиеде,
перо цх' ха вери е инфинити амици а лато,
цхе мостран тутти уна медесма феде,
се пои си цангиа ин триесто ил лието стато,
волта ла турба адулатрице ил пиеде,
е qуел цхе ди цор ама риман форте,
ет ами ил ауо сигнор допо ла морте.
Тај, кога своја чес наприједком наплати,
од кога љубљен јес не може сам знати,
зач хоће чес своја, ка му тој присуди,
да мноштво без броја слиједи га од људи
и тко се ш њим дружи у бријеме у свако,
вјерно га свак служи и двори једнако,
љуби га и блазни, глади га и блуди
с великом пријазни свака врст од људи,
срчаном љубави тер му час свак носи
и ниткор не прави: не знам те ја тко си,
тер чијем га чес своја к висинам подвиже,
правијех му без броја пријатеља не липше,
тер честит чијем тако врх кола сједи згар,
свакому једнако опћен је господар,
врх кола тер такој, гди стоји посађен,
проводи живот свој тих, честит и блажен,
а то је узрок вас обил'је од блага
и од своје среће влас докли га помага;
То ли га на убоштво своја чес присуди,
парја га све мноштво хинбенијех од људи
и у толик свој пораз, ки с јадом прижива,
вас русаг свој образ од њега покрива
и у свој труд највећи, кад га чес полупа,
каже му свак плећи и од њега одступа,
одступа далек' свак, да, вајмех, мој Боже,
ни туђин ни родјак видјет га не може,
под колом гди такој у труду и муках
проводи живот свој несрећи у руках,
нит' може тогај стећ у толик непокој,
тко му ће право рећ: пријатељ сам драги твој,
ја те ћу подвигнут, ја те ћу одкупит,
да бих знао погинут и главу изгубит
и ако се може рећ и ако се подоба,
жив ћу ја с тобом лећ под плочу од гроба,
ти си мој господар и ти си живот мој,
а ја сам твоја ствар и вјеран слуга твој.
Пријатељ је тој прави, тко у живот и у смрт
драгога не остави, кад га чес буде стрт,
у распу ер такој кога чес скончава
срчан се пријатељ свој и вјеран познава,
тко туј злед прижива, кад благо изгуби,
расап му одкрива, како га ко љуби,
расап му свој каже, да очито познава,
тко плати, тко лаже и вјера што 'е права
и туј се познава у толи јадан труд,
кога је нарава несреће худе ћуд.
Ну не вијем тко је тај меу свијеми народи,
да у толи трудан вај веран се находи,
зач кога худи час од блага растави,
утрне коријен вас од праве љубави
и стабар и жила спражи се и свене,
да од драга до мила није веће спомене,
зач љубав погине, да у трудна времена
од праве истине није веће сјемена,
а љубав хинбена, која је лажива,
у трудна бремена сама се одкрива;
а чес је скакљива, хинбено тер толи
њекога одива, њекога оголи,
њекому дарује раскоше велике,
да честит краљује народе разлике,
њекога порине сврх свога кола згар,
да у распу погине, како све плачна ствар,
да трудан разбира разликос свијех јада,
гди у распу умира од жеђе и глада.
Ну не вијем наћ тога меу свијеми народи,
да битја од свога контјент се находи,
зач копач и орач и богат и просјак
у једну мрежу тач невидом срне свак,
свак срне и упада и жељно уздише,
а туге и јада никому не липше,
а с више висине ки ниже падају,
то већи пљус чине и већма јадају
и у већој слободи кога срећа влада,
расап га походи, кому се не нада.
Тијем тко би свијет добио, не реци: "свијет је мој",
ер нитко није забио у коло клинац свој,
врјемена зач свака и од среће тој коло
каконо вртаљка врте се около
и ми се вртимо с врјеменом једнага
и у труд се вртимо у жељах од блага,
а кога чес тјера, да га прије расцвијели,
љубав се и вјера у свој труд раздијели,
тер гди се топи тач вас полит сузами,
хвата се за наг мач објема руками,
а помоћ све липше о трудној незгоди,
од дразијех најлише да га тко слободи
и да га покријепи, гди му тај бољезан
срдачце коријепи из круга свога ван
и да га, мој Боже, и жедна и лачна
у труду поможе јадовна и плачна
и к њему [- - - - -] тобоца
пјенезом у [- - -] трудна удорца,
и да га подвигне, у распу гди такој
топи се и гине чемеран живот свој.
Разговор од ријечи ље у распу и штети
кријепи га ли лијечи, а није шта ожети,
разговор нигдаре зач не има области,
а котлу без цкваре да купус омасти;
Тијем Бога свак моли с горуштом љубави,
да га чес не оголи и у расап не стави,
зач заман уздише, заман је плакати
кога чес педипше и распом помлати,
и такој тко тужи, гди га чес скончава,
ниткор га не дружи, ни мање познава.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.
|