Иво варалица
Липа ти је у матере Манде!
Кад обуче жуту свилу на се,
I завије над обрве власе,
Мамила би по небу облаке,
Камо л' не би по земљи јунаке. 5
То је чуо Карловића Иве,
Старици је мајци бесидио:
„О старице, мила мајко моја!
Липа ти је у матере Манде:
Кад обуче жуту свилу на се, 10
I завије над обрве власе,
Мамила би по небу облаке,
Камо л' не би по земљи јунаке.
Да ми њој се наљубити лица,
Пригори' би' пол мојега блага!" 15
Кад Ивана разумила мајка,
Ивану је сину говорила:
„Луда главо, немој тратит благо!
Твоја ће те научити мајка,
Како цеш је приварити лако. 20
Само примај свита материна:
Стој у кули три литња мисеца,
Плети косе кано и дивојка,
Носи рухо свитло дивојачко;
У мајке ти доста руха има. 25
Ја цу рећи, драго дите моје,
Да си мени на војску ишао.
Кад се сврши три литња мисеца,
Ја ћу цвилит, драго дите моје,
Да ти јеси мени погинуо, 30
Да је мени била књига дошла.
Дат' је хоћу, драго дите моје,
Да је штије мало и велико.
Да на војски јеси погинуо."
Кад је Иве мајку разумио, 35
Одма прима свита материна:
Стоји у кули три литња мисеца,
Плете косе кано и дивојка,
Носи свитло рухо дивојачко.
Кад се сврше три литња мисеца, 40
Тешко цвили мајка Иванова,
Да на војски погину јој Иве,
Он с' обуче кано и дивојка,
I вазима видро оковано,
Па он шета Манди мимо двора. 45
Не зове је по имену „Манде,"
Вец је зове: „Другарице моја!
Хајмо, друго, на воду за гору!" —
Друга друзи својој одговара:
„Не ћу боме, другарице моја; 50
На води је Карловића Иве,
Он би моје обљубио лице.
Иве ми се тврдом вјером клео."
Ал је друга Манди говорила:
„Не бој га се, другарице моја! 55
Синоћ му је мајци књига дошла,
Да на војски погину' је Иве;
Штије књигу мало и велико."
Кад је Манде другу разумила,
Ал је Манде друзи говорила: 60
„Почекај ме, другарице моја,
Док приплетем жуте косе моје,
Док завијем власе над обрве,
I обучем жуту свилу на се."
Чекала је пред бијелим двором, 65
Докле се је направила Манде.
I вазимље видро оковано,
I отиђу на воду за гору.
Кад дођоше срид горе зелене,
Киту цвића Манде находила, 70
Липо га је убирала Манде,
На жарко га бацивала сунце.
Па је Манде цвићу говорила:
„Вехни тоте, добро цвиће моје,
Тако вехло тило Иваново, 75
Ка' и моје од његова страха!"
То говорећ на воду су дошле.
Кад су дошле на воду за гору,
Киту руже Манде находила,
Опет је је Манде убирала, 80
Па је баца на водицу хладну.
Па је Манде ружи говорила:
„Тони тоте, ружице румена!
Так' тонуло тило Иваново
I старице Иванове мајке, 85
Ка' и моје од њихова страха!"
Али њој је Иве говорио:
„Ајме, Манде, другарице моја!
Да изађе Карловића Иве,
Сад што бисмо обе учиниле?" 90
Ал је Манде друзи говорила:
„Да би доша' Карловића Иве,
У воду би хладну с' утопила.
Ма му лице љубит дала не би."
А кад је је Иве разумио, 95
За билу је руку ухватио:
„С њим говориш, Манде душо моја!"
Кад Ивана разумила Манде,
Ивану се отимат почела.
Да ће Манде у воду се бацит, 100
Ал јој Иве на воду не даде:
У њег снага кано у јунака,
Већ је води под јелу зелену,
Љуби Манди лица бијеиога,
Љуби лице литњи дан до подне. 105
Жарко дошло на подне је сунце,
Не ће Манде двору бијелому,
Него кида руке под прстеном,
Кида Манде под вратом јердане:
„Бацит ћу се у водицу хладну, 110
Не ћу више доћи мојој мајци,
Карат ће ме мила мајка моја."
Али јој је говорио Иве:
„Хајде, Манде, двору бијелому.
Чекај мене до недиље дана, 115
Докле моју ја сакупим сваћу.
Ако тебе буде карат мајка,
Ти јој реци, драга душо моја,
Да се твоје расушило видро.
Да с' чекала, док се затопило." 120
Повисоко сунце одскочило,
Када га је разумила Манде,
У видру је воде узимала.
Па отиђе двору бијелому.
До срид горе допрати је Иван, 125
Да се Манде на воду не врати.
Кад су дошли срид горе зелене,
Ал је Иве Манди бесидио:
„Ходи збогом, драга душо моја!
Када буде у недиљу рано, 130
Чекај мене сваћом на дворове!"
Тиме Манде билом двору пође.
Кад је дошла двору материну,
Али јој је говорила мајка:
„Бог те уби', Манде кћери моја! 135
Што с' досада на води чинила?"
Ал је Манде мајци говорила:
„Прођи ме се, мила мајко моја!
Моје се је расушило видро,
Чекала сам, док се затопило, 140
Повисоко сунце одскочило."
Кад је Манду мајка разумила,
Мучи стара, ништа не говори.
Кад је било у недиљу рано,
Рано рани липа Мандалина, 145
Билим перјем дворе наресила,
I урани липе Манде мајка.
Кроз гору је сваћу угледала.
Па је Манди кћери говорила:
„Мандалино, драго дите моје! 150
Чија ј' сваћа кроз гору зелену,
Чија сваћа, гди им је дивојка?"
Ал је Манде мајци говорила:
„Не будали, мила мајко моја!
Моја сваћа, ја сам им дивојка, 155
Младожења Карловића Иве!"
Кад је Манду мајка разумила,
Ал је Манди кћери говорила:
„Бог те уби', Манде кћери моја!
Зашто, нимо драго дите моје, 160
Што нис' твојој повидила мајци?"
Мато Остојић, I., бр. 71.
Из Повља од Ане Златар.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
