Истину нам реци, Дуно,
јес' ли весео сад напуно
срећи, ка т' је дана одзгара,
би ли т' видјет' мила Мара?
Ер би нами веле обична, 5
како права господична,
видјет' бјеше ме'у женами,
јак даница прид звиездами.
- - - срце заман лаже,
ер све на двор лице укаже. 10
Ето ти се смију очи,
то ти љубав ње узрочи.
Нам није чудо тој ниједно,
ер се 'стаје двоје вриедно,
она лиепа, добре ћуди, 15
ти добротом словеш свуди;
она мила, она блага
чин' да ти је сасма драга,
тер инуда већ не гледа',
нег' је води дома уреда, 20
нека у скоро од вас двоја
повијемо млада троја,
а за тизим што се роди,
богу и свиету да угоди.
