Шена четврта
Арго, Ио обратјена у краву, и гори речени
Арго:
Покли сваки од пастира 830
сад на зелен стадо изводи,
дођох пастир и ја оди,
у ком већа свијех је вира,
гди Инако гласовити
к мору носи своје воде, 835
гди сва стада напојити
често овчари сви доводе. -
Ал' кô каже да немиле
чести трпе худу силу,
ко жалосне ш њим су виле, 840
ке станују њему у крилу?
Инако:
Узео бих ја умрити,
и не могу, вајмех мени!
О мâ Ио, гдје ћеш бити,
о покоју мој жудјени? 845
Гди ћеш бити, о мој боже?
Ход', мâ кћерце, за узети
тијело, живјет ке не може
покли срце хтје ми однијети!
Клори:
Али оно звијер која је 850
у обличју блага и мила;
каже у њој како да је
љуског њешто нарав скрила?
Ну како нас помно слиди
и проћ нами кô да уздише, 855
хоће боље да те види
и жуди ти доћи ближе!
Ну кô к нами хоће изити
кô да позна нас од прије,
ну кô с тобом иште бити 860
да твој образ боље одкрије!
Ах, кô ногом по пржини
хоће слова учинити,
и од ријечи биљег чини,
ке не могу уста изрити! 865
У истину друго није
нег од слова оно слика!
Ход'мо видјет ку прилика
ствар замјерну она крије!
Инако:
Ход'мо, ер чудо вику није 870
овако се прије згодило,
ни се вику прије видило
звијер да писат једна умије!
Ну да видим што ће бити,
слова ка је учинила, 875
и ку могу ствар изрити,
ак' у ријећ је њих склопила:
Пристаје док проштије
"Љубјени ћајко мој (слова ова хоће рит),
залуду живот твој за мноме жуди умрит,
ни цијени далеко отишла да сам ја, 880
ни да је утеко од тебе дух мој тја.
Ја сам тва кћи Ио, ку грозно свуд цвилиш,
и ови немио образ сад ки видиш
љубовник мој један, љубав ког устрили,
бог Јове невјеран, обућ ме усили! 885
Он мени кô зграби час моју силоме,
и ш њом ми уграби најијепше благо мê,
страшећ се свâ вила да не би сумњива,
кад би га видила да са мном прибива,
његово то дјело хотјела карати, 890
овако мê тијело кô видиш обрати,
и драгу кћерцу тву чини ову звир изит
на вољу покли свû части узе моје цвит.
Ријечим сам хотјела мê туге т' одкрити,
када бих умјела икако ријеч рити, 895
нег језик други мој не умије глас дати
у слици сад овој нег ако мукати." -
Ах јаох, кћерце мâ, прије мила,
а сад вјечни непокоју!
Ту ли си се јаох станила, 900
и ту гледам лијепос твоју!
Моја кћерце мени искана
по свијех странах сегај свита,
то је, то, липос гласовита
твоја свудар уздисана? 905
Таку ли те вајмех сада
тужан отац, вајмех, видим,
и још живот мој не пада,
и неће удес да те слидим?
Нег да гору тебе гледам 910
нег смрт да те поразила,
и да срце моје увриједам
сликом ка те приобразила?
Ти ли она можеш бити,
ку иштући свуд обидох, 915
и уздишући с ке по свити
и по странах земије отидох?
Не наштена вајмех мени
находиш се ти сад оди,
и само те невидјени 920
за мû болес удес води!
Затвор'те се, оћи моје,
мања је болес вама умрити
нег предњашње мê покоје
таке садар јаох видити; 925
и мука је мања била
иштућ кћерци вик не знати,
кад се овако приобразила,
нег је оваку звијер гледати!
О мâ кћерце, твојом виром 930
тако ли ћеш веселити
моју старос, твојијем пиром
то ли ће ми час изити,
ки ћу само синке твоје
и унуке ме гледати 935
горске звијери само које
ти ћеш од сад порадјати!
Мјеште врлијех витезова
цијењах од нас ки ће изити,
само грдијех множ волова 940
у роду ћу мом бројити!
Ја тве засве да пожуде
не хтијаху с другом бити,
хтијах да ти бог ки буде
друг и витез гласовити! 945
Сад из стада, вајмех мени,
теби ће се друг искати,
и мој унук, твој љубјени
из стада ће син се имати!
I видјећу мê родбине 950
не божице, али виле,
него, вајмех, ријеч ми гине,
звијери грде и немиле!
I још живеш, тужна рико,
и још живеш и не умиреш, 955
кад ти, кћерце, моја дико,
животу се мому опиреш!
Али мучиш, мê уфање,
ни на мој плач одговараш,
него само уздисање 960
за свједока туге даваш,
и тва слика жалостива
унутрњу болес твоју
каже, и у ком непокоју
твоје срце сад прибива! 965
I несретном ћајку твому
не може се допустити,
да у вају тач худому
може живот довршити,
нег ми уди бог се звати, 970
ни моћ с сјенам доли отити
али пако отворити,
вјећну ће ми болес дати!
Арго:
Вик не мишљах овди доћи
за чут плаче и болести; 975
тијем на друге паше поћи
и ову хоћу звијер одвести,
гди далеко од љускога
боље ћу ока њу гледати;
поман пастијер од свакога 980
ваља да има страх имати.
Инако:
Немилосни о пастире,
не граби ми, вајмех мени,
кћерцу за кôм ћајко умире
и ка је живот мој жудјени! 985
Ови само у жалости
дај разговор твој ми справи,
да покли сам тужан дости
доцније ме кћерца остави! -
Али он лети како стрила 990
и мê собом добро одводи!
Нехарниче, ка ти је сила
не почекат јоштер оди? -
I како ћу ја већ тећи
на поморске весео краје, 995
ако губим находећи
душу, ка ми живот даје?
Кô ће ресит вода поља
мâ, кô је досле уресила,
ако љута мâ невоља 1000
вас је урес мој однила?
I како ће сеј зелени
вик напајат моје воде,
по кијем виле већ жудјени
танчац ш њоме не изводе? 1005
Кô ће цвијеће с мôм помоћи
али дубје процавтјети,
кô ће траве оживјети,
кô ће виле к мени доћи,
али уморне кô жудећи 1010
звијери угасит жеђу своју,
ако губим находећи
љубав, живот, душу моју?
Како ћу вас сред врућине,
виле, у крило мê примати, 1015
ако мени вас сад гине
ки разговор вам ћу дати?
Плач'те, виле, прожалите
мене од рика о богови,
и ви сузе провалите, 1020
морски служе кијех валови!
Плачи, земљо, плачи, море,
у сузе се обратите
равна поља, стрме горе,
и јад горки укажите! 1025
Виле другу, поља дике,
узрок ваше ви љубави
о богови, плач'те у вике
вилу, ка вас одприје страви,
тер мој сваки крај у цвили 1030
и у плачу одговори -
таку ли се звијер ти створи,
о животу мој примили!
Мê уфање, моја дико,
тако болес ти ми справи! 1035
О старости ме шибико,
тако ли нас Ио остави!
Скуп:
Ријеке од суза на дан ови
с нашијех очи изходите,
проплачите сви богови, 1040
виле болес укажите,
зашто вила од свијех ка се
час и дика свеђ хвалила,
међу звијерим траве пасе
и звијер худа с' обратила! 1045
Ради твоје јаох љубави,
Јове худи и немили,
тако ли нас ти уцвили,
тако ли нас Ио остави?
