Хоће ли икада вријеме доћ, да позрем Писац: Динко Златарић
ПЈЕСАН LXVII
Хоће ли икада вријеме доћ, да позрем
ону ка мном влада и коју желећ мрем?
Мрем управ, и за худ пораз мој и смеће
смртни ме горки труд уморит још неће.
Тамно дан, с плачем ноћ у труду проводим, 5
одахнут час нî моћ, без срца жив ходим.
Сврху, јаох, све има и гине све на свит,
ље сузам мојима не може сврха прит.
Цвилићу вазда ја; заман је сваки ред
докле ми не просја лијепе вил драг поглед, 10
лијепе вил при којој прибива с љубави
и мисао и дух мој, а мене остави.
Гиздава госпоје, смишљаш ли горкости
с ких венем без твоје изврсне липости?
Речеш ли кадгодир: "Далеч стећ од мене 15
вијерни мој не има мир, уздише и вене"?
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.203-204, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
