Хитро тајим и покривам
худи пораз ки ме коље;
али заман јер прик воље
позори га ван откривам.
Још блид образ труд свједочи5
у ком живе срце мрући,
откле сидје плам горући
у њ из лијепијех твојих очи.
Уз тој кад сведј није моћи
осред грла притиснути,10
ни одвратит уздах љути,
да не буде из уст поћи,
горки уздах ако и ридак
очитује огња силе,
и ки оста шип од стриле15
усред прси жесток, бридак.
Свега су ме примамиле
к себи твоје рајске гизде:
ни од сунца свјетље звизде,
ни од тебе љепше виле.20
Тер вас болан тебе дворим,
мислећи сведј о теби
не знам ништа сам о себи,
гдје у живом огњу горим.
Зна се веће бић моје,25
тужно биће и немирно,
које стекох служећ вирно
пуне славе дике твоје.
Свак зна јад мој, засве да ја
скрит га иштем од свакога30
изван тебе, мира мога
убојице, душо моја.
Ти га сама не хоћ знати,
прид којом га самом гласим,
да ми будеш твојим дразим35
дај погледом ки лијек дати.
Небо звијезда толи не има,
трава цвијећа, валов море,
што није рана већ, ке море
свакчас мене јади злима.40
