Хекуба/Трећи чин
| %Ц4; Други чин | Четврти чин %БА; |
Једини призор
[уреди]
ТАЛТИБИЈО
Хекуба старица гди је, жене, зна ли ка,
која би краљица од Троје висока?
КОР
Мало се обрни: краљица ето та
на земљи туј црни гди лежи прострта.
ТАЛТИБИЈО
О, вишњи, што ћу рит? Гледаш ли сва с неби?
Али се ови свит сам влада по себи?
Тер огањ, тер море, разлика тере смрт
нередно тач море пражит нас, топит, стрт,
тер се мî твоју моћ, нам глуху, варамо
зовући нам помоћ, али је што не знамо?
Ето ова ка бијеше источна царица,
ка славом словијеше врху свих краљица,
синовми изврсним, богацтвом и власти,
круна ка бише свим ке живу у части,
славнога Пријама достојна тај друга,
ето плачна и сама робиња и слуга
у праху лежи сад здружена с сузами,
високи а ње град оборен с црквами,
синови убјени, кћери одведене,
остала а њој нî прилика од жене.
Ја сам стар и ктил бих свршити моје дни
прî нег ка тúгâ сих мој покој оцкврни.
Несрећна старице, устани за мал час,
подвигни главице, одкриј тај били влас,
у којој худа чес чини те видити
све туге, сву болес, и још си жива ти.
ХЕКУБА
Вај, тко ће бит овој ки брани, јаох, сада
ни земља ки покој притужни да не да?
Ки с' годи, мене сад болесну не вријеђај,
разговор неће јад мој горки ни мој вај.
ТАЛТИБИЈО
Талтибијо ја сам, слуга војске ове,
од стране послан сам Агаменонове.
ХЕКУБА
О, драги, о, мили Талтибијо жуђени,
дошао јеси ли навијестити мени
да на гроб Акилу и му крв пролију,
и да му немилу туј жеђу упију?
Ако си пришао с жуђеним гласом тим,
на бријеме с' дошао, ја ино не желим.
Пођимо, пођимо најбрже, старче мој,
и веће не цкнимо, - мом плачу лик је тој.
ТАЛТИБИЈО
Дошао сам, старице, да будем тебе зват
да кћерце дјевице дођеш тијело укопат.
Краљеви, брата два, синови Атрида,
и грчка војска сва к теби ме шљу сада.
ХЕКУБА
Да ли, јаох, нис' дошао да с кћерцом и ја умрем,
да свршим живот зао и да сузе већ не трем?
Да ли ми живити несрићни сила јес?
Да ли, јаох, умрити не да ми худа чес?
Да ли, јаох, гласа нî ки би ме утјешил,
нег који, јаох мени, већи ми дава цвил?
Умрије ми, кћерце, ти, мâ хвало једина,
ку ктјеше издрити из крила мајчина!
Ја свасма сирота већ остах притужна
на сврси живота робиња и сужна.
Ма како убисте несрићну дјевицу?
Али ју стратисте каконо крвницу,
али би живот свој узет тој дјевици
како се толикој достоји краљици?
Старче мој, каж' мени, добро да радости
знам ере чути нî нег горке жалости!
ТАЛТИБИЈО
О, жено, иштеш ти да ја плач понављам,
а на тве горкости да горкос пристављам,
да срце сад моје од двију плач смути, -
смрт кћерце од твоје, твој уздах приљути.
С толицим сузама би тва кћи жаљена,
у срцу ер сама буди плач спомена;
ма ако жудиш тач жалосну чут ње смрт,
приправи нови плач, - сузе и ја будем трт.
Бијеше се скупила од Гркâ војска сва
на гроб силна Акила, кад приђе кћерца тва,
ку Пиро ухвати за руку, и ончас
узведе на гроб тî, а русаг гледа вас.
I кад с њом гори би, ер бîше ублидила,
промисли да не би туј низ гроб скочила,
тер со обједвије стране дјевици гиздави
младиће избране на стражу постави.
Чашу он држаше, камењем придразим
и златом ка сјаше, у руци, и прид свим
Акилу силному мртву гроб окропи,
свому оцу драгому здравицу туј напи;
пак наче: "Послух свим од војске личник да'!"
Из гласа ја личим, срјед свих ја став тада,
навијестих војсци свој мучање, мир, послух.
Туј ончас на глас мој умукни сваки дух;
а Пиро пушта глас и поче говорит,
на глави а свим влас поче се страшно вит:
"Оче мој, свитла чâс ки с' Гркâ бил на свит,
кога ће мôћ и влас вик живит, вик словит,
ер цвит тве млађости дружио 'е с вридности!
Пелеа славнога, сину оца истини,
прими од сина твога ови дар једини,
који си жудио, кога си жељан био.
Немој се кратити из вичних тих страна
овди к нам сад прити, наша славо избрана,
да пијеш здравице од крви дјевице,
коју си љубио, коју си њекада
свим срцем жудио, крви ке и сада
ја и пук справљамо да твој дух чîтâмо.
Помоћник жуђени молимо да си нам,
остало ер нам нî уфање нег ти сам,
да ћемо када моћ на драге стане доћ.
Тих витар да' нам сад, Нептунов поколи
сатрсмо Троју град против нам охоли,
да драге видимо ке видит жудимо".
Тако он, а пук вас скрушено ста молит
умиљен Пира глас да буде чувен бит.
I ончас мач изе свој из златне ножнице,
а кину руке утој да држе дјевице,
од шта Поликсена ставив се они час,
да је од свих чувена оваки пушта глас:
"О, Грци, ки наш град сатрсте свасма прем,
знајте ер ја вољно сад и радо на смрт грем,
и од вас један сам за милос дар питам:
да руке никоје тицат ме не буду
и далек да стоје који ме сад бљуду;
добру је лашње умрит неголи злу живит.
Сама ћу под мач ја ме грло поставит,
чистоћа да моја схрањена буде бит,
ка мени сама јес остала за урес.
I мени кратак час прид смрти хип ови
допус'те, молим вас, слободу сада ви
да умрем дјевица како све краљица;
да срамна на он свит међу ине краљице
не буде душа прит од ове дјевице,
сужанство ер тамно и тамо је срамно".
Туј вас пук "Буди јој" из гласа вељаше,
дјевици свак липој угодит жељаше,
и сам се краљ јави и сам краљ одсуди
дјевици гиздави да буде што жуди.
Око ње ки стаху младиће избране,
и ки ју чуваху, послаше све с стране.
Кад она види тој, згар с прси они час
до пупка корет свој рукама раздри вас;
указа туј миле ње прси дјевица
каконо сниг биле и како ружица.
I сама клекну, пак к Пиру рич обрну,
у срцу а туј свак жалосно протрну;
рече му: "Млаче, ти у прси ако ме
иштеш сад ранити, ево ти прси ме;
ако ли хоћ' главу усјећ ми, ево т' врат,
на вољу сада тву ево ти будем стат".
На ријечи медене Пиро се вас смути,
жалости скровене у срцу оћути;
хоће ли, неће ли, ста смућен мислити
дјевици врат били буде ли ранити;
мислећи и такој напокон десницу
подвиже, и туј њој одсијече главицу.
Веља се крв проли, а паде ње тило
на земљу, гди доли видјет га би мило
гди покрит настоји срамежљиве стране,
како чâс достоји дјевице избране.
Смртни мач и кад тој дјевици гиздави
прикрати живот свој, ончас се свак справи
тко гране зелене пода њу стављати,
тко зубље огњене за огањ справљати.
Мириси толици одсвуд се ношаху,
сви се тој младици служити сиљаху;
туј ниткор ода свих залуду не сташе,
од скупа толицих свак се њом брињаше.
Мореш се похвалит породом изврсним
и мајка дјеце рит вриднија међу свим;
ма, жено, могу ја добро ти сад рити
да си од свих тужнија ке живу на свити.
КОР
Несрећа горко т' нас одасвуд уцвиља,
горко т' нас час по час свих туга надиља!
Њеки гњив усиони Пријама и дом свој
прем свасма прогони, - згар звизде хоће тој.
ТАЛТИБИЈО
Мрамора тврђи јес, и човјек није ти
ки твоју худу чес неће сад жалити.
КОР
Злочес је, тужан је, тужан ће и вик бит
тко ставља уфање у ови свит варовит,
који те приблази блаженством бјегућим,
а пак те порази невољам вјечним свим.
Ноћ хвали свитли дан, добра смрт живот наш;
човјече, у ови стан уфати не имаш.
ХЕКУБА
Толике жалости мене су обујмил',
мâ кћерце, ер дости нî сам плач, нî сам цвил
за моћ се истужит и за моћ, кћерце мâ,
толика зла здружит с достојним сузама.
Кад почнем плакати на худу моју чес,
ончас ме ухвати друга туга и болес;
и на тî горки вај друге, јаох, жалости
придођу у хип тај и друге горкости,
које ми, кћерце мâ, одахнут не дају, -
јаох, свакчас тугама тужице пристају!
I да се не болим твом смрти сада ја,
ни могу и не умим, кћерце драга моја;
такођер у плач сва да не идем крози те,
крипос ме учи тва и хвале твоје те.
Зла земља чудо нî кад добар род роди
згар сунце ку блазни а даж јој угоди,
ни добра кад добар не буде плод дати
потребу своју згар ка не море имати.
Ма човјек кога да нарав зла на свити
не море никада неголи зао бити;
тко једном добар јес вазда ће добар бит,
не море прика чес добру ћуд проминит;
али ће, пођ'мо рит, од добрих живота
свитла крв узрок бит и отâц доброта,
доброте али тîх узрок је једини
мештара наук свих и њих пут истини.
Дјетета уздвигнут закони светима
њеки је опћен пут и добрим и злима.
Тко буде закон знат, и добар ће умјет бит
и умјет ће разазнат добро од зла на сај свит.
Ма кудије тужна је, камо ли пута ван
зађе сад свис моја разложећ све заман?
Љувени старче мој, пођи ми наприд ти,
и грчкој војсци тој и краљу нависти
да тегнут не буде у му кћер ткогоди, -
у мноштву свуд худе ћуди се находи,
а скупи од људи, владаоца гди им нî,
силом срћу свуди, и добар туј бијесни;
у трјесках и тих злих тко горе учини
бољи је ода свих, разбора ер туј нî.
Ти, стара служице, мало се сад потруд',
морске ми водице донес' пун један суд. -
Тве чисто тило тој најпрво сузама
у води пак морској да умијем, кћерце мâ,
која неудана удана мајци умри,
своје дјевство вјенчана удадбом а не скри.
Покоњи, кћерце, дар тва мајка да ти да;
ма одкуд? Ку ли ствар да нађем ја сада?
Је ли гди кагоди од друга мојих сих
укрила штогоди од добар толицих,
да кћерци дјевици уресим тило тој,
како се краљици достој толикој?
Да ли у свих ниједна ствар велика ни мала
толицих од добар нî, вајмех, остала?
Кад ино, кћерце мâ, не море т' мајка дат,
грознима сузама тебе ће дароват.
Гди су, јаох, богацтва и добра толика
нашега краљевства, гди ли је моћ велика?
Пријаме, ки толи синови изврсним
достојно се охоли и дичи, и има чим,
и ја с тобом старица, тва жена и дрúга,
њекада краљица, несрјећна сад слуга,
гди је наша охолас, величанство и слава?
да ли се у мал час у ничто створи сва?
Коли смо, јаох, пали од добар толицих,
несрићни остали врху свих несрећних!
Како, јаох, нî вире у свиту, како прем
све вриме сатире и уфат нî у чем!
Свак се у ме огледај тко слатко весеље
ужива на свит сај не знав што је дресеље;
ер добра од свита, госпоцтво, слава и чâс
ствар су бременита и од ричи надмен глас.
Честит се свак рити и блажен може зват
без туге на свити ки буде дни трајат!
ТАЛТИБИЈО
Ако би могла ти, боље би да сада
пођемо, ер цкнити, старице, нî када.
ХЕКУБА
Јаох, несрећна! А ја да грем,
покли је тријеба да идемо;
ма нî снаге, - старче, ја мрем!
Јаох, ни тамо, јаох, ни сјемо
с мјеста ми се није моћ кренут.
ТАЛТИБИЈО
Помоз'те ју, о, ви жене,
држите ју да не паде.
ХЕКУБА
Ето видиш, старче, мене,
ја не могу доћи саде:
ти рец' краљу што сам рекла.
КОР
Небо згара нам справљаше
све невоље и жалости,
хитри Париш кад иђаше,
слидив воље од младости,
да високо јеље сиче;
да корабљу брзу згради,
да с корабљом броди море,
да Хелени липи и млади
дође на теј свитле дворе
и Хелену да уграби;
ка заноси свима очи
рајским цвитом од липости,
а суначце од источи
не обсива свом свитлости
липшу, дражу ни славнију.
Јаох, одовле све дођоше
горке туге ке нас тире,
радости нас све ођоше,
сузам нашим да нî мире,
да се у нас свак огледа.
Уфања нам нî остало,
да се наша радос врати,
јаох, ни веле, јаох, ни мало
да се болес наша скрати
и да икад одахнемо.
Ово је огањ ки се згоди
видјет у сан мајци тужној;
ово је расап ки се роди
свој високој Троји славној
и краљевству од истока.
А још поче и онада
наших туга узрок худи,
божицами трема када,
бивши пастир, правду одсуди
правду с које погинусмо,
од липости давши сву чâс
блудној мајци од љубави,
а у рат, у крв и у смрт свих нас
и краљевство своје стави,
постави нас у плач вјечни.
Још се неће сви веселит
од противних наших худих,
ткогоди се ће и дреселит
тамо у грчких странах у тих,
гди Хеурота рика тече.
Још ће, то знам, ка младица,
смрт кунући прику, худу,
за дразима дерат лица,
још невјесте многе буду
цића својих проплакати;
мајке многе и старице
за синови придразима
бит ће прси, грдит лица.
Лакша је туга свим тужнима
кад имају друга у тузи.
ИНТРАМЕДИЈА ВИЛЕ
О, Екуба, горске виле
слатким пјесни утјешити
желе твоје грозне цвиле;
ето к теби ктисмо прити,
тебе тужну разговорит,
једа дијелак твојијех туга
наше пјесни буду одлишит,
пјесни, којијем ми сред луга
од младости у ови наш цвит
разговор смо тужним свијема.
Како пјесни омекшају
тврда срца проћ љубави,
тако туге одлагају;
о, Екуба, тим приправи
мјесто у срцу слаткијем пјесни.
Њекад горе уживаху
твоје гизде и љепости
а виле те припијеваху;
сад су тебе зле горкости
сасма у срцу потлачиле.
Пјесни слатке дубја водит
за собоме јур могоше,
сунце уставит, ками ходит, -
једа у пјеснијех бити може
ки лик тужну срцу твому?
Краљицом те њекад знамо
у свем добру сега свита,
сад у тугах свијех гледамо;
свуд ли худа чес дохита
не штеди ли свијетлијех круну?
О, Екуба, покли такој
наше пјесни утјешити
не могоше грозни плач твој
ни од срца одложити
горке туге ке те море,
а ми ћемо сузе ронит
заједно с тобом, а цвијетјице
Полишени овој донит,
тијело мртве теј дјевице
цвијетјем посут, сузе плакат!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|