Хекуба/Други чин
Први призор[уреди]
КОР
Ево иде Улисе, видим га с прешом ит;
Хекуба, справи се, нов ти ће глас донит.
УЛИСЕ
Мним да знаш, о жено, и да си чула тој
што је одлучено у војсци у нашој;
ма т' будем и ја сад, да чујеш боље, рит
и навлаш тога рад хотио сам к теби прит.
Грчка је војска сва данас одлучила
да умре та кћи тва на гробу Акила;
да посветилиште од ње се учини,
Акиле тај иште од нас дар једини.
Ктјели су да сам ја до гроба ње дружба,
дјевици свакоја да је чâс и служба,
и од посветилишта Пиро ће глава бит,
вриједна ће рука та живину туј убит.
Сад што т' се пристоји, ти добро мож' знати,
и добро т' не стоји с јачијем се рвати.
I наша знаш сила колику има влас:
ето је сломила тројанску охолас,
с које си упала у туге свакоје,
робиња остала покоње дни твоје.
Мудра је разум свој на вријеме указат
и срјед зла знати тој потреба што је знат.
ХЕКУБА
Дође, јаох, зла туга које се бојах ја,
у срце из круга печи ме зла змија!
Јаох, да ли још овој дочеках у старос
и продљих живот мој за видит сву жалос,
зло врх зла за гледат сим плачним очима
а сврху не уфат невољам мојима?
Чему огањ и зла смрт с Тројоме за'едно
не ктјеше мене стрт, нег сада нередно
чини ме живити, чини ме свакоје
жалости видити покоње дни моје?
У Троји, у Троји бијеше ми лијепо умрит, -
туј ми се достоји живот мој оставит!
Јаох, ако за жалос робиње и сужне
могу гди ку милос издворит притужне,
допусти, допусти, сужни овој не брани
да дви ријечи изусти, мили бану избрани,
малу ствар тебе ја да само упрашам,
а свитлос да твоја одговор дâ ми сам.
УЛИСЕ
Говори! Не уди, ако мало и поцкним;
милос ти тај буди, не штетим посао тим.
ХЕКУБА
Знаш ли, кад ухода ти дође у Троју,
Хелена кад онда и одкри вар твоју?
УЛИСЕ
Знам, и тој у забит не могу ставити;
истину и за рит, имах срјећу изити.
ХЕКУБА
I знаш ли, у двор мој када те вођаше
а с тебе крвав зној од страха иђаше?
УЛИСЕ
При злу се нахођах не малу онада;
тко не би имао страх мрамор би био тада.
ХЕКУБА
Прида ме паде ти на земљу и такој
поче ме молити да т' простим живот твој.
УЛИСЕ
Све је тој истина, и ја се хвалим тим:
тва милос једина узрок је да живим.
ХЕКУБА
Простих ти живот, пак послах те домоме.
УЛИСЕ
Овога сунца зрак назирам тобоме.
ХЕКУБА
Што ми си говорио, Улисе, онда кад
у руках мојих си био, спомен' се мало сад.
УЛИСЕ
Ричми сам најслађим којијем сам могао
и молбам липим свим и химбам искао,
за сву влас и сву моћ да би ми здраву изит,
да би ми главу моћ од смрти слободит.
ХЕКУБА
Покли нећ' друго рит, одговор и тај јес:
не мислиш харан бит мени у му сад болес,
не мислиш помоћ дат коју ја дах теби,
нег тебе будем зват врху свих под неби
нехарна, ки плаћаш добро злим и који
за живот смрт враћаш, што т' веоми зло стоји.
Сви који иштете с мноштвом се угодит
веоми се кажете неисправни на сај свит:
пријатељ се забуде, на страну пође хар,
од мноштва гди буде чâс и ки славан дар.
Сад познам у тузи да нехар свит влада,
и тужну ки сузи милости нî сада.
Ја не знам ки разлог немили хоће тој
живе мртвим на гроб да бијете овакој,
и крви љуцкоме да душе иштете
напајат врућоме, а мислит нећете
ер горка немилос вишњега не буди
на љубав и милос, нег злобе да суди.
Сад моју дјевицу ка ваша клетва кти
да како крвницу хоћете заклати?
Нијесу ли волови за посветилишта,
за која људи сви звирења бију та?
Али иште Акиле освету и зове
правду цић немиле теј смрти његове?
Ова мâ дјевица што му је скривила?
њему је крвница Хелена немила:
Хелена потегну Акила у Троју
и мнозих још стегну, да умру у боју;
Хелену убијте, Акиле проси тој,
овојзи простите дјевици праведној.
Ако ли љепоте иштете, при ваших
липости све су те, није тога у наших:
Хелена добива све ине липости
и личцем одсива сунчаној свитлости.
Не мање него мî а и она, могу рит,
крива је прид вами; право је њу убит.
С разлогом велицим мним да сам рекла овој,
мним да прид свитом свим прав би био разлог мој.
Ма сада тва свитлос разлог је да овој
укаже ку милост ка схрани живот твој,
да молбе ње чујеш ка ти се умоли,
ње сузе да отреш ка се твојим боли,
да у ме погледаш, да познаш по мени
какав је живот наш, како уфат ни у што нî,
и како чес згара на вољу све влада,
како нас свит вара, свих туга допада.
Тко се кад весели и зва се блажен тач,
сада се дресели, сада га дружи плач;
уријетко и блажен тко се је њекад звао,
од туге поражен да пак нî проплакао.
Мољаше ти њекад у твој плач, - у му злед
ото ја молим сад, доходи свим свој ред.
Улисе, тим немој ме молбе погрдит,
умол' се тужни овој, мраморан немој бит;
од мајке не одиљај све слатко рођење,
живот ми ови дај, она је ме живљење!
Кћерца ова сама јес разговор медени
у худу моју чес, у старос штап мени,
њом ми се жалости тужни одлагају,
њом моје горкости медом се стварају;
од кћери толицих које сам имала
сама ми је покој тих и дружба остала;
у забит њоме сад зле туге стављам ја,
она је сад мој град, слава и чâс сва моја.
Малахни што овој ја заимах дјевици,
сад харна враћа тој свој мајци старици;
она је сад сама, она је, право дим,
живот мој, душа мâ и штапак ким ходим.
Умол' се чим њекад теби се умолих,
нехаран немој сад мени бит врху свих.
Ким срећа да добит, при сваком јур суду,
не имају врли бит врх којих добуду.
Има се мислити ер свака слава и моћ
под сунцем на свити на мање има доћ;
ниткоре разуман не има уфати
што море узет дан и вријеме што крати.
Што бих ја њекада, ето сâм мож' видит,
тој нијесам ја сада ни могу веће бит,
блаженства ка имах један ми дан узе,
оста ми сам уздах, ким живем, и сузе.
Сад на ме, мој мили, погледај, Улисе,
на тужну ка цвили старицу смили се.
Хотјеј се вратити на грчке шаторе,
господи тој рити ер вишњи одзгоре
ни правда љуцка та не хоће да жене
на посветилишта кољу се такој, не,
у срџби у крви ке прије не бисте,
витези славни ви, ну лијепо схранисте.
Закон је стари ти врх крви, знате ви,
ки неће да клати буду се робови.
Рич твоја и тва моћ, још да нî добар свит,
прид војском све ће моћ, што речеш све ће бит;
човјека од власти сваки свјет има влас,
а ки је без части, није чувен мудар глас.
КОР
Које ће срце бит камено, вајмех, тач,
да неће просузит оваки чувши плач?
I ки дух на свити без ниједне милости
неће се болити оваком жалости?
УЛИСЕ
Хекуба, ну ме чуј, и немо' болес та
да памет твоју туј и разум сад смета;
нехарна ни сцијени ки право буде ит,
непријатељ, а то нî ки разлог иште рит.
Ја мислим убранит и желим живот твој
на бријеме сахранит, како тî схрани мој;
толику и тву хар, чим будем живити,
не будем никадар у забит ставити.
Истину ма за рит, робињи за једној
жени сад угодит не хоће разлог тој
да славу и да чâс погрдимо оних
почтили ки су нас витешком смрти њих,
бојника да вриднос стави се у забит,
робовом а милос да буде свака бит,
будући сломили од Троје све власти
и травом чинили толик град порасти.
I хоћу да т' је знат, први сам настојао,
и нећу тој тајат, и Грком свјет мој дао
да посветилиште учине ови дан
кћерце тве ку иште Акиле славни бан,
да се чâс тому да кому се достоји,
ер плату чâс гледа тко на чâс настоји.
Госпоство туј гине, а лудос тих суди
гди части не чине вридности од људи;
а с вридним невридни упоред гди стоје,
покоњи тој су дни државе свакоје.
Акила све части држимо врх иних
достојна, ер пасти хтје за чâс од нас свих.
Била би груба ствар, с кога си частан ти,
да тому малу хар укажеш по смрти,
и који живот вас свих части, свих љуби,
од мртва да ончас спомена се изгуби.
Кад бисмо ми такој у забит стављали
теј ки су бијућ бој за грчку чâс пали,
тко би опет под Троју ктил доћи? Тко би бил
ки за нас у боју живот би не штедил?
Гди плате крви нî, витешки је не умрит
ма живот да схрани приправан и брз бит.
Од свита двигни чâс и плату вридности,
од добра узрок вас двигао си младости.
Ки ини бију бој без страха него ти
ки смрти живот свој настоје почтити,
ки знају њих име и вриједнос да ће бит
у устих све вриме од људи на сај свит?
I за рит истину, ја за ино не трудим
нег за чâс једину, умрити с ком жудим,
у дуга врјемена да слове и желим
глас мога имена под неби међу свим,
и да гроб мраморан, чим свитло сунце сја,
сповида ноћ и дан свим на свит што сам ја.
Слава и чâс, ка слове од свете вридности,
на добро све зове избране младости.
"Тужна сам - ти ћеш рит - прем сасма за дјецом";
и друзи на сај свит болести боле том.
Колике младости од наших у Троји
падоше ких кости ваша земља освоји!
Нис' сама, старице, ка плачеш синове;
многе удовице плакат ће мужове;
младице колике, под мири од Троје
драге вјеренике изгубивши своје,
лица ће грдити у грчкој земљи тој
и тужне цвилити васколик живот свој.
Разговор у тузи буди ти друг тужан
ки цвили и сузи, како и ти, по вас дан.
I ако немили будемо теби бит
ер смо одлучили тве кћерце крв пролит
и даром часним тим да частан витез јес
који је Грком свим свитла чâс и урес,
волимо згријешити прид вами злобом том
нег од нас платити једнога нехарством
ки својом вридности схранил је нашу чâс
а свакој младости од добра ошао глас.
Ни од гриха такога стидит се будемо,
ну веоми се од тога држани чујемо;
витезом ер кад тим добру хар имамо,
од добра узрок свим унаприд давамо.
А ви ини барбари, ер разлог не знате,
ни части ни хари пријатељом не имате
ки за вас не бране сваки труд ни главу,
да лијепо сахране вашу чâс и славу,
витешку и смрт тих стављате у забит,
спомена и од њих није да ће која бит.
Меу нами не такој! Часним је чâс плата,
а вридним разум свој вриднији је од злата.
Тим цвита, слове тим Греција приславна
разлогом липим свим, ер је у свем исправна;
огледа владањем државам свим ће бит,
вридности и знањем вике ће све словит;
а вашим закони сличан је и ваш глас,
а часна гласа нî гди вриднос не има чâс.
ХЕКУБА
Кад милос на глас мој мени, јаох, глуха јес,
а хоће, вајмех, тој прихуда моја чес,
ти, кћерце, сада тај пушта' твој тужан глас,
једа твој плачни вај узима коју влас;
јакино у гори уцвиљен славиц тих,
све тужбе кад твори, на милос стеже свих.
К земљи умиљена падши, кћерце, обхити
Улису кољена! Чувена ћеш бити,
ер је и он, кћерце мâ, од синов ћаћко благ,
и он свој род има, зна коли је ћаћку драг,
једа тва тај липос и тва рич медена
притегне на милос срца ова камена.
ПОЛИКСЕНА
Улисе, видим ја, односиш образ твој,
да се вриднос твоја не смили на плач мој,
да сузе огњене тве срце не смуте,
тве прси камене да жалос не оћуте;
ер бан благ како ти, оваки чувши плач,
како да не оћути у срцу бридак мач?
А кријеш и руку, ку љубит кад бих ктил',
страшиш се милос ку да не бих издворил'.
Теј мисли брзо сад хоћу те слободит,
свитлос тва тога рад мирна ће сада бит;
будем ти још рити оставив молбе све:
справна сам слидити ступаје хрле тве,
справна сам ја умрит и крви мојом сад
Акиле да је сит, Акиле да је рад.
Или т' ме сад на тој уредба згар сили
или ми овакој млади умрит омили,
хоћу да позна свит, ако сам и млада,
ер волим добро умрит нег живит зло сада.
Нека се бљуду ти и смрти зле боје
без туге на свити ки трају дни своје;
ја не имам узрок тај смрти се теј страшит,
ни марим на свит сај овакој жива бит.
Од крви рођена краљеве госпоја,
у слави гојена, што сам сад, гди ли ја?
Кћи краља од Троје, цара источнога,
јаох, плача ово је почетак од мога;
двигнута у гиздах, од бана служена,
дјевица ка се звах у свему блажена,
цвит моје липости, ком слових толико,
за пир пун свитлости храњах тач високо,
чекаје дан по дан за бит вјереница
висока краља и стан мој видит краљица,
и да се охоли међу краљи и слави
тај ки свим одоли прид мојом љубави, -
ето сам сад сужна; несрећна краљица,
ето сам, јаох, тужна врху свих дивица!
Зваху ме госпођом тројанске госпоје,
краљице части ком диче се и гоје;
међу свом младости слових дили изврсним,
а свитлом липости заношах очи свим;
с радости рајском стах у двору царскому
и младос му гојах у добру свакому,
завидит тер вишњим не могах у чем згар
нег смрти, ка тужним била је вазда у хар;
краљица толика ето сад робује,
пала тач с висока живе да тугује.
Блажена, блажена смрт ка ме ће уморит,
покли бих суђена овако жива бит;
и узрока инога да не имам смрт жудит,
цић робства самога већ не имам жива бит,
у робству ер счекат што могу нег нечâс
и слуга кому остат нехарну живот вас
ки би ме не сцијенил и ниједне од горкости
који сит не би бил од моје младости.
Тим хвала велика вишњему ки неће
дјевица толика да робује веће,
кћи краља славнога, међу свим на свит сај,
Хектора свитлога достојна сестра тај,
ни, што би још горе, да води живот свој
изгубит гди море своје чисто дјевство тој,
које само мени јес толицих од добар
остало за урес, остало за лип дар.
I тако сад мени, мило је умрити,
мило је тужне дни обједном свршити.
I веће сад ево да ни час не имам цкнит:
на десно, на лијево справна сам с тобом ит,
и тужно тијело овој, ко сконча горки јад,
посветилиште у тој свим срцем давам сад.
Водите, водите, и крви мојоме
Акилу полијте свитли гроб врућоме;
грем рада, вољно грем, свим справна слидит вас,
једноме да умрем, за не мрит на свак час.
Смрти овом, моребит, сине ми свитљи дан
и тамо на он свит буде ми слађи стан.
Ти, мајко драга мâ, ако мир љубиш мој,
с грознима сузама сметат ме тач немој;
одлуку липу му, ком обрах умрити,
у срцу сад твому немој погрдити;
ма кћерцу потукај да слиди сî лип час
прî нег ки горки вај оцкврни нашу чâс.
Сужну су горчи дни него смрт на свити
научан који нî сужанство трпити;
а човик у тузи мрамора тврђи јес,
и трпи и сузи и куне худу чес;
ну добро живити није мука велика,
а злим зло слидити урес је и дика.
КОР
Истом крв свитла тај сјемена царскога
одкрива на свит сај плод добра свакога;
добро да свак вридан сунце је својим свим,
круне је достојан од круне дили тим.
ХЕКУБА
Прем кажеш, кћерце мâ, да си крви праве
кћи краља Пријама достојна свим славе;
липо је умрити, хвали свит свима тој,
кад смрти почтити буду вас живот свој,
ма липо нî умрит кад смрти тко има
с толике туге бит придразим својима.
УЛИСЕ
Почетак сврши тај, дјевице гиздава,
ер све мре на свит сај разми чâс и слава.
ХЕКУБА
Ако дух мислите смирити Акила,
мене, јаох, убијте, ја му сам скривила!
Ја му сам крвница, Паришу ја дах стрил,
а не ова дјевица, Акила да би убил;
од мене прихуде - ништо ова нî крива -
освета да буде: ја не имам бит жива!
Инако смирити Акила нећете,
с прикором живити и умрит будете;
моју крв пролијте, Акиле проси тој,
дјевици простите овојзи праведној.
УЛИСЕ
Не тебе старицу ни другу од свита,
ма овуј дјевицу Акилов дух пита.
ХЕКУБА
Немојте бранит, дај, немојте, молим вас,
да с кћерцом мајка овај за'едно умре ови час,
нека дух Акила обијеју крв пије,
тај жеђа немила једа се упије.
УЛИСЕ
Доста ће смрт бити од ове дјевице,
није тријеба купити смрт на смрт, старице.
ХЕКУБА
Тријеба је свакако да ја умрем с кћерцоме.
УЛИСЕ
Ја не знам никако већега над мноме.
ХЕКУБА
Ни брштан неће тај уз дубак свезан бит,
како ће мајка овај сву кћерцу обхитит;
уједно бридак мач буде нас ранити,
буде се и наш плач уједно свршити.
УЛИСЕ
Нећеш тој учинит, послушна ма бољим
од тебе будеш бит мудрости, моћи свим.
ХЕКУБА
Не будем из руку му кћерцу ја пустит!
УЛИСЕ
А моја одлука никако без ње ит.
ПОЛИКСЕНА
Мајко мâ, угоди, пусти ме нека грем,
нека ме већ води, - блажена смрт ком мрем!
Ти добро мож' знати, свитли господине,
љуби ли, јаох, мати сво'е дијете али не;
и ти си мајку имал, и љубав драге тве
мајке си, мним, познал, - умијеш све, познаш све.
Мајка је, прости јој. Ну, мајко, пусти ме,
згар вишњи хоће овој, рват се није с њиме;
нека се испуни утећи што нî моћ,
јур плачем силит нî од звизда сиону моћ.
Што хоћ' ти на смрт ит за мене слободит?
Ти живи, ја ћу умрит, ти ћеш живот мој бит!
Ну, мајко, јур немој пристављат јад на јад;
покоњи данак мој дошао је мени сад
ки ме ће слободит свих туга. Тим немој
немила кћерци бит навидив ње покој.
Нî тога срдити с нејаком руком тач
кога је молити у туге и у плач,
непријатељ, с ким је влас, да не уплете руку
у бîлî ови влас за већу му муку.
Пусти ме нека грем, да горе не видим,
да сузе већ не трем, да личцем не блидим;
ер моја худа чес храни ме на горе,
противе све с небес тјере нас и море.
За млијеко, мајко, сад, које сисах, драго тој;
за крило, које њекад би слатки мој покој;
за прси, у труду ке ме су носиле,
у гоју и блуду пак мило гојиле;
за оне целове малахни мени ке
даваху усти тве, медене и слатке;
за љубав вељу туј, ку ми си носила,
од кћерце молбе чуј, моја мајко мила;
молбе су теј моје, да би ми живила,
старости и твоје да не би мучила.
Кад будеш жива ти, мајко драга моја,
ти ћ' за ме молити вишњега, а за те ја:
ти - вишњи да прости дјевици гријех овој,
а твојој старости да слатки да покој;
да вишњи у свој крил прими му душицу,
а теби да би однил од срца тужицу.
Сад, мајко драга мâ, покоњи целов тај
с грознима сузама твојојзи кћерци дај;
приклони тој личце придраго и мило,
од горке тужице ко је потамнило;
загрли рукама нејацим кћерцу тву,
ку ћ' мртву сузама полијеват крваву,
Покоњи дође час ки хоће, мајко мâ,
да веће твој образ не гледам очима.
Сунчана свитлости, ком гледа вас сај свит,
веће тве липости нећу ја моћ видит;
младос мâ и липос под земљу има ит,
гди тамнос и слипос хоће ме вик дружит;
већ, мајко, позрит ја тве личце нећу моћ, -
тој хоће чес моја, тој хоће вишња моћ!
Ну тко мре праведан, на живот иде тај,
тому ће бити стан све вике вјечни рај.
Затој плач устави, а и ја, мајко, грем,
ови плач крвави да с личца већ не трем.
I веће одходим, мајко мâ, збогом стој!
ХЕКУБА
А ја остах да водим у робству живот мој!
ПОЛИКСЕНА
Буди је ово весеље ко уфах од пира?
ХЕКУБА
То је своје дресеље вјечнога немира!
ПОЛИКСЕНА
На он свит далек тја од тебе ја ћу ит.
ХЕКУБА
А докле, вајмех, ја живот ћу зли водит?
ПОЛИКСЕНА
Да ли, јаох, мрем сужна свитла кћи Пријамова?
ХЕКУБА
Ја виђу, прем тужна, смрт песет синова.
ПОЛИКСЕНА
Хектору што ћу ја и старцу ћаћку рит?
ХЕКУБА
Рец' ер сам тужнија свих жена на сај свит.
ПОЛИКСЕНА
О, прси, мој блуду, мâ храно медена!
ХЕКУБА
Ах, кћерце, за худу несрјећу рођена!
ПОЛИКСЕНА
Збогом ми остани, бог ти дао слатки мир!
ХЕКУБА
Нî мира мени, нî, грли ме зли немир.
ПОЛИКСЕНА
I збогом, сестрице, Касандро драга мâ,
већ позрит тве лице нећу овим очима.
Браче, и ти збогом стој, Полидоро мили!
ХЕКУБА
Бог ће дат и у тој да ме смрт не уцвили, -
то ли ме, јаох, сатрт несреће ишту све?
ПОЛИКСЕНА
Живе, уфам, и у смрт покрит ће очи тве.
ХЕКУБА
Прî сам ја умрла у тугах толицих
него ме је сатрла смрт, сврха зала свих.
ПОЛИКСЕНА
Води ме већ сада, Улисе, већ води;
образ бих, јаох, рада покрити чимгоди,
ер ме плач скончава притужне мајке ме,
ње ми плач смрт дава, јаох, ње плач коље ме.
Не цкнимо, Улисе, срдачце овди став
распада мени се, на мајку му гледав.
Свитлости сунчана од неба ка с' урес
и свића и храна тва липос живим јес,
нећу те већ позрит, млађахна ер ћу умрит.
Драга је и мила мени тва спомена,
ер ми си свитила у добра врјемена,
кад не знах жалости ни ниједне горкости.
Већ од сад, свитлости, нећ' мени свитити,
већ мојој младости тамност ће друг бити,
под земљу ја ћу ит, срећним ћеш ти свитит.
Свитлости, мило је, чим дођем на гроб тај,
гди ће тило моје оставит душа овај,
тву липос уживат, тве слатко име зват.
Други призор[уреди]
ХЕКУБА
Јаох, смртна удава и смртни непокој
чујем гди скончава у мени живот мој;
и памет, јаох, чујем, крипости ер већ ни,
од муке свасма прем гди липса у мени.
О, кћерце, кћерце мâ, да ли ми, јаох, пође,
а смртним тугама у дружби мајку ође?
Ручицу, ручицу, ер умрих, тву ми да',
тву мајку старицу помози, јаох, сада.
Овако немила, ка је узрок туга свих,
Хелена цвилила, зрцало да је од свих,
ке липос умрла немило, вајмех, тач
Троју је сатрла и дала нам вични плач.
КОР
Тихи витри, витри мили,
ки чините сиње море
честим вали да се бíлî,
тихо када пухав с горе
земљу плодом напуњате,
брза дрива и чините
да се с птицам утицају,
понит мене куд мислите,
којој страни, кому крају,
да у робству младос водим?
Али ме ћеш у Дорика
краја однит тужну онамо,
гди Фитијо, славна рика,
гоји, текућ сјемо и тамо,
плодна поља наређена?
Али, срећо, зовеш мене
на оток липи и гиздави
гди цте грâне посвећене
паоме толи ку свит слави
цић порода од Латоне?
гди се ловор зелен свети,
под ловором ер се згоди,
ки над нами сада свијети,
око од неба да се роди,
да се роди свића ноћи?
Међу чистим дјевицами
да припивам све дни моје
мрежу, злат вез, лук с стрилами,
о, Латона, кћерце твоје,
свете Дијане и причисте?
Али ми је море бродит
пут Паладе славна града,
гди под свитла кола водит
будем брзе коње млада
и служећи такој умрит?
Али, тужна мâ младости,
очима т' је загледати
Титоновîћ страшне кости,
ким охолас Јове скрати
стрилом која огањ меће?
Тужни наши сви синови,
тужне утробе ке их носише,
поколи се на свит ови
за толика зла родише,
за толике, јаох, невоље!
Тужни и ви, оци блази,
ким разговор и лип урес
бијеху ваши синци дрази,
покли худа срјећа вас јес
од њих с плачем одилила.
Тужна и Троја, славни наш град,
кад јој грчка сила одоли!
која страх би мнозим њекад,
сад у диму лежи доли
оборена и спражена.
Како славу свита сега
бријеме дава, бријеме крати,
како сврха јес од свега
и није доли у што уфати,
све је доли бременито!
Ето, вајмех, ке њекада
у госпоцтву јесмо биле,
робиње смо тужне сада
и сад бисмо промијениле
с најнесрећнијем битје наше.
Сада нам је Троју оћи
и све наше добро веље,
а у грчку земљу поћи,
Хименеа гди весеље
будем смрти ја проминит.
Трећи призор[уреди]
ВИЛА
Нереиде ми смо виле,
сиње море ке пловемо,
толи у мору ке словемо,
ких су у пјеснех веље силе,
о, Хекуба, пришли к теби,
у истоку ка словише,
круна врх свих која бише,
друга у власти којој не би,
да видимо што чес худа
и што бријеме може учинит,
ер вјероват није сцинит
толицијех видјет чуда.
Ото очима сад видимо
што не бисмо видит ктиле
и што нисмо гледат мниле,
ер од туге све блидимо.
Јаох, видимо потлачено
личце, у истоку које сјаше,
сунцу које одсијеваше,
потамњело и снижено.
ДРУГА ВИЛА
Је ли која тужна пјесан,
да у пјеснех процвилимо,
грозни плач с њом да дилимо,
да 'е разговор тужни ки дан?
Оставимо сад веселе
наше пјесни и љувене,
надпијевамо кијем серене;
појмо пјесни све дреселе.
Краљицом те њекад знамо
у свем добру сегај свита,
сад у тугах свијех гледамо.
Свуд ли худа чес дохита?
Не штеди ли свијетлијех круну?
Тко се узда, свијете, у тебе
и блаженства и у твоја,
нађе с' издан сам од себе,
води живот без покоја
а с болести дни доврши.
Ниткоре разуман не има уфати
у што море узет дан и бријеме што крати.
|