Хекуба/Четврти чин
Први призор
[уреди]
СЛУГА
Хекуба старица, јаох, жене, гди ће бит,
од туга краљица ка се сад може рит,
болести немиле све, којим лика нî,
коју су обујмиле покоње своје дни?
Она се једина зват може у тузи,
тужнија нî ина под сунцем ка сузи.
КОР
Тај језик прихуди када ће замукнут
који нас одсвуди зле туге чини чут?
Кад се ће уставит с тим худим гласима,
кад ли ће сврха бит невољам нашима?
СЛУГА
Хекуби, јаох, тужни тужан глас имам дат,
а у злу моћи нî добру коб називат.
КОР
Ах, такој није доћ, гди болес зла проси
разговор и помоћ, да зао се глас носи.
СЛУГА
Коли си тужнија, госпође, сада ти
нег рîчи могу ја мојоме изрити!
Теби је живот твој већ узет, мртва с' ти!
Што живеш сада, тој зли су дни од смрти:
паде ти уфање краља господина,
а не оста т' уздање ни од града ни од сина.
ХЕКУБА
Нî туга на сај свит ка нова јес мени,
ни болес може изрит у мени која нî!
Ма кудије тијело тој кћерце Поликсене
сад носиш, јаох, такој без части, без цјене?
Нијесу ли њој били охоли Грци ти
частан гроб справили? Што ће тој сад рити?
Једа ју укопат не мисле? Али њој
по смрти ишту дат још који непокој?
СЛУГА
Још не зна ни море несрећна познати
зло своје најгоре ко ју ће скончати:
мни, носим тијело њој кћерце Поликсене,
од муке образ свој тер свраћа од мене.
ХЕКУБА
Да тко је? Вајмех ја! Кога ми с' донила?
Једа је кћи моја Касандра свршила
дни своје, ње тило тер к мајци носиш сад,
ње мајка немило да оћути и тај јад?!
СЛУГА
Мијентујеш живе ти, а мртва овога,
не мариш плакати од срца ки је твога.
Ото га ћу одкрити. Познаш ли тко је овој,
несрићна мајко, ти? Полидор је ово твој.
Ово нис' чекала прид смрти! Худа чес
ото ти је сву дала оћутит злу болес.
ХЕКУБА
Сада, вајмех, вајмех, сада,
плачне очи, пролива'те
рике од суза, ако икада
увике се не утјеша'те!
Болес ова, ка од свита
све болести зле добива,
вјечне сузе, вајмех, пита,
вјечни мајка да плач лива.
Ова горкос све горкости
доби моје; ова жалос,
скупив уједно све жалости,
уби свасма мене у старос.
А одолит горкој сили
тужној мајци није моћи;
задовољно да, јаох, цвили
није снаге, није моћи.
Полидоро, синко мили,
мајци уфање ки сам бијеше,
гди је ружа, гди је џиљ били
драго лице ким цафтијеше?
Која рука без милости
на те права срџбу обрати?
Тко у цвитак тве младости
дни без гриха твоје скрати?
Моје дјетеце мило, драго,
да ли мртва тебе гледам
ки разговор и све благо
остао бијеше мајци ти сам?
У што мајка већ уфање
да без тебе, синко, стави?
Ти сам бијеше уздржање
кући палој и ступ прави.
Ето сврху тужна видих
од Пријама кући славној!
Што несрићна прије не умрих
нег дочеках зло толикој?
Да ли, синко, хотје умрити
прије мајке драге твоје?
Тко ће мајци очи покрити
дан покоњи смрти своје?
Проклет зли нож и десница
ка ти рани без милости
драге прси, била лица,
ка цвит сатри од липости.
Ако мариш, вишња моћи,
гди на земљу погледати,
не дај злоби такој проћи,
чини крвник да грих плати;
чини плачне ове очи
да освету виде, чини
плата од гриха да свидочи
ер је правде бич истини.
СЛУГА
Тужна ти си, мајко, и ти,
покли ти је у тву старос
тач немило погледати
од тве крви сваку жалос.
ХЕКУБА
Сила хоће ме несреће,
све што живем унапредак,
да ме тире горе смеће,
да ми је горчи сваки данак.
КОР
Је ли туга ка на свити
која на нас нî удрила?
I море ли жалос бити
ка нас није обујмила?
ХЕКУБА
Јаох, мој синко драги, мили,
синко зачет у час худи!
Тко ми тебе смртно уцвили?
Лип цвит толи што опруди?
Гдје ли, како, ком ли смрти
пуна злобе тај десница
твоју младос хотје стрти,
хотје огрдит твоја лица?
СЛУГА
Ја не знам ништоре! Мртва га туј нађох,
несрећна на море и тужна кад пођох.
ХЕКУБА
Али га вал морски туј бијеше вргао,
али зао човјек ки туј бијеше смрт му дао?
СЛУГА
Морски га бијеше вал, познат се могаше,
на сух крај извргал, гди мртав лежаше.
ХЕКУБА
Сада, јаох, јаох, сада ја моје зло познах
вајмех, још онада кад тужна зао сан шњах!
Нî мене приказан тај ноћна варала,
зло моје и у сан тужна сам гледала!
Што по сну ја сумњих, што цвилих незнано,
све јáви, јаох, видих, све ми би издано!
Ето сад очима мој расап покоњи
погледам мојима, кому, јаох, лика нî!
КОР
Тај крвник немили тко ти се виђаше
ки у сан врат били дјетету кољаше?
ХЕКУБА
Полинес, Полинес невјерник ме мило
храњење, вајмех, јес погубил немило.
КОР
Нî други - он ће бит! А све тој за драго
његово освојит имање и благо.
ХЕКУБА
Јаох, нî моћ изрити крвника злобу ову,
није моћ поднити крв ову његову,
ком залац нехарни вјеру и чâс оцкврни!
Теј звири немиле, с ким су све врлости,
не би, јаох, тач биле толи без милости
дјетету, како ови крвник пун отрови.
Је ли гдје тко вјеран, да вјеру обрани
прид овим ки свој стан за љуцку крв храни,
пријатеље гди прима, да им живот узима?
Како ти срце да заклати дијете тој,
кога ти, јаох, прида у руке ћаћко свој,
уздав се у тебе како сам у себе?
Проклет нож немили ки т' прси отвори,
мој синко, и крвник зли који те умори,
кад ктијеше живот твој бит схрана кући свој.
КОР
Ти си сад ода свих тужнија на свити;
ти, ти се од тужних зрцало мож' рити.
Ма ово гре симо Агаменон, славни
краљ; засад мучимо; - што иде нî мани.
Други призор
[уреди]
АГАМЕНОН
Што не идеш укопат, Хекуба, кћер твоју?
Ја не дам ни ћу дат на њу руку своју
ставити никому, ни се је ставила,
како с' по верному Талтибију молила.
Навлаш сам доћи ктио да не цкниш већ ш њоме,
веће после оставио бринућ се тобоме.
Колико за ње чâс, тим буди покојна,
имала је разлог вас, како је достојна
и како ктје ње чес и мјесто и вриме,
ер веће части јес подобна прид свиме. -
Ох, што ће бит овој? У наших шаторих
тко убијен лежи тој Тројанâ од ваших?
Каже га хаљина да нî Грк; толи млад
тко је од ваших сина овди убијен такој сад?
ХЕКУБА
(Сама ћу у себи собоме говорит,
ер сама под неби тужна се могу рит;
будеш ли сада ти, ер нî лика инога,
Хекуба, клекнути прид краља овога
и прид њим питати од правде силни мач,
прид њиме искати ку помоћ у мој плач?
Али ћу мучећи злу болес му тајат,
потајно цвилећи на вишњој правди стат?)
АГАМЕНОН
Плачући куд тамо односиш образ твој?
Погледај овамо! Што мучиш? Што је тој?
ХЕКУБА
(Од мене моребит, како од противнице,
што ће, јаох, смрт мâ бит, сврнут ће сво'е лице.)
АГАМЕНОН
Нијесам ја пророк да туђе мисли знам:
не знавши зла узрок, ку помоћ да ти дам?
ХЕКУБА
(Ма што нî уфати све добро од тога
који је свим мати, ки прима свакога?)
АГАМЕНОН
Ако нећ' да знам ја твој скровни непокој,
буди воља твоја, ни марим ја знат тој.
ХЕКУБА
(Без вридне помоћи од краља толика
врха, јаох, није доћи тој злоби крвника;
без њега освета никада на свити
од крви дјетета неће се видити.
Ма што цкним, тер сад ја не будем к њему прит?
Још прид њим рич моја примљена буде бит.
Није се припасти од добра краља, нî:
прида њ ћу ја пасти, њему одкрит плач грозни;
њему ћу сву изрит невољу му горку,
још да знам не издворит прид њиме милос ку.) -
Краљу Агаменоне, ако плачне и тужне
краљеви не одгоне, чуј ове плач сужне.
За мила кољена ка грлим сада ја
слуга умиљена и робиња твоја,
за круну помили, коме сјаш, ако икад,
милости надили тужну ову једном сад;
за руку ка храни од Гркâ свитлу чâс
малу ствар не брани тужни овој твоја влас.
АГАМЕНОН
Која ће ствар тој бит ку питаш такој ти?
Ако иштеш сад изит из робства, буди ти!
ХЕКУБА
Не марим довика у робству стојати,
освету крвника да ми је гледати.
АГАМЕНОН
Ку другу помоћ ја сад иштеш да ти дам?
ХЕКУБА
Мисао нî моја слободу да питам.
Видиш ли тијело овој које плâчем сузама?
АГАМЕНОН
Видим, ма тко је тој, још не знам, - знаш сама.
ХЕКУБА
Заче га и роди утроба тужна ова.
АГАМЕНОН
Ово је кигоди од твојих синова?
ХЕКУБА
Није ниједан од оних ки су у Троји пали.
АГАМЕНОН
Још кога врху тих дјетета сте имали?
ХЕКУБА
За несрјећу овога над киме плачем сад.
АГАМЕНОН
Гди схрани ти тога, кад ти у огњу бîше град?
ХЕКУБА
Пријатељу ћаћко свој посла га на схрану.
АГАМЕНОН
Једнога гди такој дâ од свих на страну?
ХЕКУБА
Дâ га овди гди сада мртва га гледамо.
АГАМЕНОН
Гди Полинес влада у ове стране овамо?
ХЕКУБА
За злато сачуват, злато га изгуби.
АГАМЕНОН
Можеш ли истом знат тко дијете тој уби?
ХЕКУБА
А тко ће ини бит нег кому би придан?
АГАМЕНОН
Цић злата оцкврнит ктје злочес виру и стан?
ХЕКУБА
Нî за ино, кад види сврху, јаох, од Троје.
АГАМЕНОН
Тко нађе, кад ли и гди мртво дијете твоје?
ХЕКУБА
Ова га је сред жала крај мора сад нашла.
АГАМЕНОН
Једа га је искала? Што је она туда ишла?
ХЕКУБА
За Поликсену умит, бијеше ишла по море.
АГАМЕНОН
Полинес, он ће бит, други бит не море.
ХЕКУБА
Убив га бачити у море хотје њим.
АГАМЕНОН
За злобу сакрити одкрио се злобан свим.
Тебе ти свакоје обујмит жалости
хотјеше у твоје тешке дни старости.
ХЕКУБА
Нî туга ка, јаох, нî на мене удрила;
сврха је већ мени, све сам зло видила!
АГАМЕНОН
У тугах ка је тај ка живе толицих?
ХЕКУБА
Нисам ја, ма је вај и тугâ скуп од свих
ки живе у мени: а ја сам умрла
и вас плач пакљени са мном сам подрла.
Ето сам тога рад, да чујеш разлог мој,
прида те пала сад, и прид суд свети твој
пуштаћу тужбе ме, само уши тве ми да';
ни за њ стој ни за ме, с разлогом стој правда!
Ако имам патити с разлогом толик вај,
већ нећу рич рити, вас разлог њему дај;
ако ли сî мој плач, свитли краљу избрани,
достоји правде мач, правде мач не брани.
Од правде присвети помоћник сад буди,
праведна освети, крвника осуди;
осуди ки твори толику злобу; осуд'
ки бича од згори ни љуцки сцијени суд,
који дом оцкврни пријатељски невиром,
свету хар оцрни праведном крви том;
од града, од стана кому би нашега
подобна чâс дана и љубав врх свега,
у сцјени од првих пријатељ нам бîше,
уз краља више свих прид пуком сидише.
Ето виђ чим плати напокон добро тој:
синка ми заклати ктје крвник овакој;
ни гробом не мари дароват њега тим,
нег, залац без хари, у море бачи њим,
гди би се најгоре врле, јаох, смутиле
теј звири од горе и жалос ћутиле.
Жене смо притужне под власти од друзих,
нејаке и сужне невољâ пуне свих;
ма је бог врху нас могући и сиони,
ки влада сваку влас светима закони,
закони уздржи небеса велика,
на узди тим држи доли овди човика:
У руке вам на свит правда је, закон дан,
без вас се сахранит не море праведан;
чините, ким доли дано је владати,
да се прав не боли и да прав не пати.
Ер ако злоба уз вас владаоце моћ стече,
слатки мир, покој вас од људи утече;
већ драго на сај свит весеље и радос
меу људми неће бит, ма дресеље и жалос.
Праведну сахрана гди да се буде наћ
кад правде избрана сила се буде заћ?
Сад, краљу свитли мој, милосрђе ако икад,
ако је грубо овој, од мене имај сад!
Писалац како тај разложним оком тим,
далек став, замирај колика зла патим:
краљица њекада, од госпој госпоја,
несрећна, јаох, сада сужна и раба твоја!
Од синов толицих које сам имала
сирота ето од свих тужна сам остала;
у старос прогнана, кад уфах покој тих,
од свога, јаох, стана, у тугах лежим свих. -
Јаох бјежи, тужна ја, за отит краде се,
ме ричи витар тја прид овим однесе;
прид овим ништоре, у кога све уфах,
мој разлог не море, не море мој уздах.
Чему тач, вајмех ја, памет је кршити,
за умјет свакоја под сунцем на свити,
најљепши а не умјет згара дар једини
ричи дат разумјет свој разлог истини?
Чему је тој знати што нî моћ указат,
у срцу имати а не моћ надвор дат?
Имао би свак памет највеће стављати
за научит свих умјет разлогом везати;
разложна рич липа свића је памети,
а памет је тај слипа кој разлог не свијети.
Да ли ће, јаох, весел зли крвник ит такој,
а тужан и дресел праведан овакој?
Он синке уживат, - сирота ја сасвим
не пристав проливат сузице за мојим?
Од свога он града видити сву радос,
а од мога, јаох, сада ја видим сву жалос?
Уживат он свој стан с радости, - јаох, ја дим
од мога са свих стран притужна још видим?
За сужну мене сад краљицу одводе,
а крвник ходи рад од моје незгоде?
Кад добри разлог мој, о, грчка свитлости,
прид тобом овакој не има крипости,
странпута хоћу ит а с срамом ја сада
и љубав теј молит ка срце тве влада.
Касандра кћи моја, прилипа ке младос
ноћнога покоја блудна је тва радос,
траје сад све ноћи у крилу власти тве,
љувеном том моћи уза те може све;
ње љубав испроси мени сад ку милос,
ње љубав ку носи у срцу тва свитлос.
Ако одар љувени и ноћни целови
што могу медени, тужни се озови!
Помоз' ми, што љубав дарива слатка тај,
љубежљив, краљу, и прав укаж' се на мој вај!
Братац је ње овој, над киме трем сузе,
а, краљу, теби свој, - невира зла га узе!
Касандра срцем свим њега је љубила,
од мала врх свих њим вазда се хвалила.
Не пропус' крвника, Касандра проси тој,
чин' злоба толика да плати вас гријех свој.
Мало је сам језик и сам глас и вика
на толи плач велик, јаох, на зла толика;
чему руке и ноге, прсти и мој сваки влас
не створе се у многе језике и у глас?
I све што је у мени да пушта глас тужан
прид твојим кољени, да моли ноћ и дан,
у срцу да милос у твому пробуди,
крвника немилос да злога осуди.
Смилуј се, о круно свих Грка, помилуј,
укажи напуно од краља свитлос туј,
од тужних не брани десницу, с ком је мôћ,
досада ку храни од правде за помоћ.
Овој се умоли ка толи скрушена
обхитив сад моли тва свитла кољена;
не пропус' толика злоба да прође тач
без бича велика, - освети толик плач!
Свак добар бранити добре има и помоћ,
зле бичем слидити од правде за сву моћ.
КОР
Под сунцем ка је ствар која се згодити
неће још икадар меу људми на свити?
I ки ће закон бит невоља тврда тај
и вриме ки побит не буде на свит сај?
У светој ки њекад пријазни живјеше,
непријатељи ето сад крвни се видјеше;
а ки се оком злим гледаше толикој,
ето је међу тим присвети мир и гој.
АГАМЕНОН
Хекуба, срце ме боли се, право дим,
и тобом и тиме твојим синком несрећним,
и молбе теј твоје мјесто су имале
прида мном, и моје срце су свезале.
I ктил бих зли крвник, вјеруј ми, и желим
да плати грих толик, огледа да је свим,
с помоћи вишњих згор да правда мјесто има,
да је ки разговор невољам твојима.
Ма војска не бих рад, смрт њему дав, да мни
за љубав да се сад Касандре тој чини;
Полинес ер нашој војсци је пријатељ,
убијени а син твој, како знаш, непријатељ;
и ако га љубиш ти, мајка си његова -
тој војска гледати не има наша ова.
Ма овди мене чуј: ја ти ћу пријатељ бит,
а ти чин', ако туј што можеш учинит;
ни помоћ ни мој свит нећу ти бранити;
све што ти будеш ктит, све ћу и ја тој ктити,
да ми истом не буду тај љуцтва Гркâ гди
у толиком суду забавит штогоди.
ХЕКУБА
Јаох, како ниткоре под сунцем на свити
звати се не море слободан ни рити!
Тко љуцтву, тко злату, тко срећи од свита
робује за плату; а вјетар обхита
"законом" тко прави "свезан је живот мој",
тер својом нарави не води живот свој.
Поколи тој љуцтво од Гркâ твојих тих
држи тве госпоцтво у сумњах толицих,
од тебе друго ја већ нећу сад искат
нег свитлос да твоја му мисао буде знат:
ја мислим учинит да злога крвника
не буде такој ит та злоба велика,
да плати гријех свој, ер сунце згар гледат
не има зло толикој ни земља уздржат.
Ако би тужбу ку злочинца од тога
ти зачуо и трјеску, уздржи свакога
ки урвом буду доћ и искат ки буду
с оружјем дат помоћ невернику худу.
Не каж' се пријатељ мој, ма правди мјесто дај,
кад платит гријех свој узбуде крвник тај.
I вјеруј, све ће проћ с твом части, и сад ти
видјећеш што ћу моћ и што ћу умјети.
АГАМЕНОН
Што мислиш учинит? Али ћеш оружјем,
старице, њега убит? Али ћеш јâдом кијем,
али ком помоћи пријатеља? Гди су ти
који ће сад доћи с оружјем служит ти?
ХЕКУБА
Жена је тројанских унутра пуно све.
АГАМЕНОН
Хоћеш рит од грчких робиња; што ће те?
ХЕКУБА
С њими се ћу осветит од злога крвника.
АГАМЕНОН
У женах гди ће бит срце и моћ толика?
ХЕКУБА
Мноштво је тврда ствар, најлише кад умије.
АГАМЕНОН
У жени никадар човјечје руке није.
ХЕКУБА
Што велиш? У Еџипту нијесу ли теј силе
од људи и моћ ту њих жене сломиле?
а у Лемну не ктјеше сјемена оставит
мушкога, ма ктјеше под сабљу све ставит.
Како ће бит овој, и ки ћу начин дат,
нека је мени у тој сву мисао ту имат.
Сад, свитла круно, ти за милос вељу тву
чини сад провести кроз војску жену ову.
А ти ћеш, о жено, крвнику мому прит,
хинбену хинбено од моје стране рит:
"Зове те краљица од Троје никада".
Чин' његова и дјеца да дођу с њим сада;
реци му: "Посао је твој синова и твојих
не мањи него свој". Да не иде, рец', без њих.
Утој бих, избрана свитлости, ктјела ја
да би укопана бил' с брацем кћи моја.
Нареди тога рад укопом кћере ме
да поцкне мало сад; учини тој за ме,
да мајка обима од суза, јаох, сада
несрићним својима покоњи дарак да.
АГАМЕНОН
Бит ти ће што питаш и како с' ти ктила;
ма да је витар наш, за тој би простила.
Поколи вишњи згар не хоће нам послат
жуђени тих витар, сила нам је овди стат
чекаје од мора корабљам добар пут
и милост одзгора - све буди богу у скут!
Разлог је прид свима и корис је од људи
да добар добро има а да зла зло суди.
СЕМИКОР
О, краљевство славне Троје,
не буду се веће звати
неизмирне силе твоје,
ни ће веће страха дати
тим ки сабљом свит сметају.
Тебе ти су обујмили
грчке војске густи облаци,
тврде мире оборили,
липи урес гди јунаци
сунцу оружјем одсијеваху.
Дим из тебе црни сада,
што без суза не гледамо,
скрива небо; с тебе пада
по пољијех сјемо и тамо
магла огњена ка све пруди.
Веће неће моје очи
из прозора на перивој,
на зрак сунца од источи
у пролитје драго у тој,
с својим дразим зелен гледат.
Јаох, несрићна! Мени већ ни
с дружицами уживати
липе шетње, драге пјесни,
у ких одсвуд припивати
чујахомо нашу младос.
Туга онда смртна мене
тужну обујми, ноћно када
враћаху се с игре жене,
а ја косе русе млада
плетијех златом повијаје.
Починуо бијеше јур свак,
мој господин мирно спаше
близу мене тихи санак,
од противник не сумњаше, -
штит му и копје виси тамо;
ер не бијеше већ видити
око мира славне Троје
противнике обходити
с бојним копјем да освоје
крви и смрти град толики.
Када ето треска, вика
по граду се просу свуди,
свих се с страна страшно вîкâ:
"Сад је бријеме да се људи
силни Грци укажемо;
сад је бријеме! Што чинимо?
У руках је наших Троја;
ако видјет стан жудимо
и нашега сврху зноја,
у огањ, у крв све да иде!"
Ја се од страха у лед створих,
у огњу видјех гди све гори,
плач се чује страна од свих,
ноћ се мркла у дан створи,
скочих, не знав тужна камо.
Прид отар се станих свети
од Паладе, ку стах молит
заман, ер, јаох, Грци клети
хотјеше ми друга убит,
схранив тужну мене за плач.
Ма када ме одведоше,
далек с мора и кад позрих
град, јаох, који пожегоше,
сва се у плач тужна створих,
мало не умрих од болести.
Туј Хелену идох клети
и пастира славне Иде
ки ме избави и ктје изети
с мога стана, да не виде
већ ме плачне очи Троју,
да не виде већ весеља,
да се од плача не уставе.
Њу досегла зла дресеља,
стигле ју туге све крваве,
не видјела стана свога!
Полидора свитла части
од избране све младости,
ки као цвитак хоће пасти,
сегај свијета и радости
у небријеме оставити,
кад љепотом твоја цтијеше
младос славна и гиздава,
када радос слатка бијеше
од свијех вила од дубрава
а весеље ме једино, -
ето, вајмех, туј ружицу
већ не видим ни туј свјетлос
ка т' у драгом сјаше лицу,
већ погледај слатку милос
не знав мене тко ме гледа.
Веће смијеха неће видит
моје очи ни ме лице -
мени је лијеват, сахнут, блидит -
већ плач грозни, већ сузице;
већ без тебе живот нî ми!
Бијеле виле од дубрава
ктјеше послат поклисара
мене, ка сам твоја права
љуби; ктјеше да без дара
покоњега тач не пођеш.
Од цвитјица овај дар ти
и покоњи дар од суза;
како у живот тако и у смрти
од љубави једна уза
наша срца буде стезат.
Спомена нам буде бити
срцу нашем тве љубави:
дочијем свијетло сунце свијети,
међу вилам у дубрави
Полидоро ће увијек словјет.
Целовом ће сад покоњијем
тебе вила даровати,
садружена с сузам грознијем
сама тебе хоће имати
вик у тужну срцу свому,
Збогом, збогом, сад одходим,
Полидоро, а с тобоме
мисли моје све оходим,
и с сузами и с тугоме,
јаох, без тебе сам' остајем.
Већ, несрећна мâ младости,
врзи гизде, врзи игре,
већ весеља, већ радости
није уфат теби, - већ ти умри.
с Полидором свака радос!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|