Грижула/Трећи чин

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Трећи чин
&#x25Ц4;   Други чин Четврти чин   &#x25БА;

Први призор[уреди]

РАДЕ (сам)


РАДЕ: Вох, Миона, Миона! Биједан, како ју изгубих! Мионе, да ли утече од мене? Богме ћу маји ријет ер бјежиш од мене, а дохранио бијех да ручамо; а ти вјетар што вјетар! Не бјежи, Мионе! Богме у бисацијех нута прјесначић ти носим! Богме сад дозвах Прибисаву, а ти га не окуси врагут кус. Биједан, ако и бјежи од мене, беж ње не могу врагут бокун окусит. Истом оно кад ми рече: "Раде, Радићу!" тако ми срце и стресе. Није је, биједан, а живо ми у гору удари. Кец овамо, пусто остало!

Други призор[уреди]

МИОНИЦА (сама)


МИОНИЦА: Ах, ах, брижна Радоја! За Мионом плака. Исто ми га је драго гледат гдје му се срце тресе. Ушнули му су прјесначић, а богме га без мене, Радо, нећ' муцнут. Биједан, прије би издахао нег би без мене врагутијем се бокуном заложио. Да је овди која дјевојка, научила бих је; ма не бих, ако ми не би што дала. Дјевојке, гдје сте? Кад ти дјетић говори: "Узми ме!" ти му реци: "Не смијем од мајке"; а кад ти рече: "А ја те ћу испросит у мајке", ти му реци: "Кад мајка рече!" да му измамиш и свиле и да без тебе врагут бокун не руча. - Биједна, која је ово ружна? Како да је вила?! Тако ружна не ходила! Ова је Драгића узела. Сјетна Миона стала, гдје би и мене узела.

Трећи призор[уреди]

ВИЛА (сама)


ВИЛА: Је ли гдје која од мојијех друга, да јој смијех сповијем, уистину смијех! Пастирић ме је један снашао: гледа, уздише, "Здрав, брајо" ја му велим; а он мени говори: "Драгић, вило, да је твој!" А ја му одговарам: "Не буди мој, ер ако те ја узех, оста узет". А он мени вели: "Твој жив, твој мртав Драгић! I ово ти на чâс грудица: умијеси прјесначића. Рекох му: "Грудицу примам, ма тебе не узех, да се не зовеш узет; бит ти ће уздаров, друговја ме ћеш наћ". Овди пођох ја, а он оста онди. Сада, је ли која невјеста, да прјесначић умијеси од ове грудице? Видим једну невјесту онамо. Нево, ово ти грудица, умијеси и сјутра га поклони твому Влахи, да руча, и реци му: "Ловци у лов, јунак на бој, а храбар г дјевојци; прјесначић теби, Влахе мени". За тебе т' ми није, мила, веће слидит горске виле. - Ма гдје ми је мој ремета смијешни? Није т' ми ремете решета ки плете.

Четврти призор[уреди]

ГРИЖУЛА, ОМАКАЛА и ВИЛА


ГРИЖУЛА:

Розице, диклице, ме свитло суначце,
   весело тве лице граби ми срдачце!

Узми га, твоје је, узми ме и свега, да сам твој и веће да нисам мрву мој. Ох, ох, моја ружице, мој џиљу румени, уљези, на зеленој травици да почихнеш.

ОМАКАЛА: Сјетан ти не дошао, гдје зовеш оваку госпођу!

ВИЛА: Ремета, која је тој дјевојка с тобом? То ли је што велиш да си вас мој? Пођи, пођи, - ти имаш чигов си.

ГРИЖУЛА: Хајме, вило! Ти ме с' узела и твој сам, твој, твој, твој.

ОМАКАЛА: Нути, сјетна, чудâ и лажâ што говори, госпо, бијела вило! А мени је рекао да ме ће узет; а нути сада што говори!

ВИЛА: Дјевојко, одкле си ти и тко си ти?

ГРИЖУЛА: Чељаде је, розице, - добра је овако, не умије ништа, пуштеница је, промјењује госпође.

ВИЛА: Хоћ' ме добро?

ГРИЖУЛА: Ја ли, ја ли? Хоћу ли те добро? Хоћу ли те? Ах, јаох!

ВИЛА: Да, помучи, нека ми је мало испитат.

ГРИЖУЛА: Пита' ју, испита' ју, буд' мудра ти.

ВИЛА: Дјевојко, сповјеђ ми одкле си.

ОМАКАЛА: Из Дубровника.

ГРИЖУЛА: Из Града је гдјено су Међу црјевјари и Пријеки и Међу полаче, гди се дјевојкам запиње.

ВИЛА: Јеси ли ми обећао да ћеш за моју љубав мучат?

ГРИЖУЛА: За твоју љубав да мучим, за твоју љубав да умрем!

ВИЛА: За моју љубав да нигдје не проговориш, докле т' ја не речем.

ГРИЖУЛА: А ја да мучим. Замукнух веће, нијем сам, докле ти хоћеш.

ВИЛА: Ти си из Дубровника?

ОМАКАЛА: Е, госпо:

ВИЛА: Што се чини у Дубровнику?

ОМАКАЛА: Госпо, срам ме је и говорит! Госпође су почеле бачкјелом дјевојке бит, а госпари хоће да их дјевојке изувају; а Међу црјевјаре су толико штипанце, ер све дјевојке на вариете отидоше. А и дјевојке се иштетише: оставише красти госпођам хљебе, ларад и мавасију, а ставише се красти пече од зрцалаца, и црљенога и бијелога, и гуње сентат на прове. А госпође заборавише и кухат и после кућње чинит; а сто посâл хоће обједном да се чине, и све им обједном заповиједају. Тако зле, госпе, цокуле лете како град по кућах, а дјевојке почеше у пустињу бјежат од госпођа.

ГРИЖУЛА: Ух, ух!

ВИЛА: Нећу да проговориш! - Чудâ се наслушах. Није тјезијех губа у гори зеленој. - Моја дјевојко, је ли што друго?

ОМАКАЛА: Јес, њеки се црнок жени; одахнуће годишнице, праве да се ће худоба покрстит.

ВИЛА: То ли они ки ријечми везе а оком намигује? I с нами се је у гори зеленој утјецао; одсела ће лакше трчат.

ГРИЖУЛА: Ох, ух!

ВИЛА: Ремета, што би ктио? Ктио би нешто ријет?

ГРИЖУЛА: Ах, ух!

ВИЛА: Ја знам што му се хоће. - Дјевојко, пођи онамо у ону ливаду и набери ми ружица и свакога цвитја, да ремети вијенац учиним.

ОМАКАЛА: Да буде, моја лијепа госпође! Да би ми таку госпођу служит, а да веће макар не окусим ни хљеба у врућу цквару удробљена, ни варенога вина, чијем се ми граћцке годишнице на деспет од лакомијех госпођа гувернамо.

ВИЛА: Добријем се гувернате, зато сте зрачне, а госпође мледне; тот њим, пођи. Лијепа цвијетја набери.

Пети призор[уреди]

РЕМЕТА и ВИЛА


РЕМЕТА (проговори):

   Вило душо, твој срчани роб!
Ово ти ме грло, вежи ме, диклице,
   учини да сам твој, мâ бијела ружице;
води ме свезана, води ме ноћ и дан,
   мâ звиздо сунчана, води ме на твој стан!

ВИЛА: Ремета, а би ли дошао са мном гдје бих те ја повела?

ГРИЖУЛА: Ах, звијездо данице!

ВИЛА: Ја имам веле вила дружица; од тебе би се припале, а ти си зао, руками играш. Ако ћ' да са мном дођеш, ја ти ћу руке свезат, и на грло ти ћу узу ставит; говорићу да те сам ухитила и да ми си роб.

ГРИЖУЛА:

На т' руке, на т' грло, мој рају, ово ме,
   тер брзо и хрло води ме домоме.

ВИЛА: Вила те својом узом веже и узу ти на грло ставља, да си вазда вилињи. Ах, да је једна дуга врјећа, ставила бих те у њу; тако бих те и чинила понијет у мој двор: свак би мнио да су хаљине, а ти би мој са мном био.

ГРИЖУЛА: Ах, вило, ја твој! Да сам твој, ово ме, - ово ти јес врјећица, не буди т' труђахно, простри твоју меку бијелу ручицу, ер ја веће нећу да ме одвезујеш.

Сужанство јур овој толи ми јес мило,
   ер драги ја покој не желим, мâ вило.

Ото врјећица; дохити ју.

ВИЛА: Ах, добра је! Врјећу ти ћу на главу ставит, да те нитко не позна, и немој говорит.

ГРИЖУЛА: Да занијемим, да замукнем; докле ми ти не речеш, да не проговорим; само једну воту да гласац пуштам, моја медовинице.

ВИЛА: Пуштај.

ГРИЖУЛА:

Умиру, а поју не како куф прибил,
   а то је, ер моју не видим бијелу вил;
а живем, ер сам роб и бит ћу, вило, твој,
   докли тамни гроб покрије тијело овој.

ВИЛА: Веће да нијеси проговорио, и ходи тако тихо. Овди сједи и простри се по тлех; ја те ћу чинит унијет у двор како врјећу хаљина.

ГРИЖУЛА: Ох, ах!

Овди вила упаде у замчицу.

ВИЛА: Тужна вила, што ово би? Несрјећна моја младости, гдје те худа чес доведе? Упадох, јаох, упадох у худу мрјежу Плакира, нашега непријатеља, непријатеља смртнога! Мој се салац, вајмех тужна, обрну у плач; мој мир, јаохи несрјећна, створи се у немир! Тко да ме поможе, јаохи мени? Тко да ме изме из неразмрсите мреже? Виле, драге виле, је ли гди која? Моје сестрице миле, помозите! Робиња оста ваша сестра, сужна оста, јаохи мени, худога непријатеља вашега! Ремета, о ремета, ремета, вила те зове!

ГРИЖУЛА: Ох, ах, ах! Чујем гласац, а не смијем проговорит, докле к мени не дође моје жуђење.

ВИЛА: Ремета, за моје те горе свезах! За моје горе ругах се тобом, јаох! I ти би ми сада помоћцу дао; а јаох, сада кога да зовем?

ГРИЖУЛА: Гласац ми се причува, а не смијем; нећу јо' жао учинит.

Шести призор[уреди]

ДРАГИЋ и ГРИЖУЛА, затим ПЛАКИР и ВИЛА


ДРАГИЋ: Драгићу, срјећни блажени Драгићу, ако вилу нађеш, како је рекла. Кад јој грудицу поклоних, весело је прими и рече ми: "Да те нађем у овој планини пака". - Биједан, што је ово прида мном? Врјећа хаљина! Откуд су ове хаљине у пустоши овој? Поћу ножићем разапрат, да видим што је унутра.

ГРИЖУЛА: Ох, ах! Не тегни, не прти се у зло!

Узма га узе,
   тко овди узе;
не вади ножић,
   зао ти божић!

ДРАГИЋ: Биједан, што је оно? Који глас оно чујем? Како да из врјеће њешто говори! Да није ка неман? Биједан, страх ме обиде.

ВИЛА: Јаох, госпође Дијана, да ли ти није дано сада помоћ дати твојој вјерној службеници? Твоја чиста вила да ли оста робиња твога непријатеља? Да ли, јаох, на мој глас сада није нитко да се озове? Да ли несрјећна свак оставља? Да ли ни липос ни младос сада, јаох, мени не ваља?

ДРАГИЋ: Тужан, ма који глас оно онамо чујем? Што ли биједан видим? Видим бијелу вилу, и како да се тужи; и како да помоћ пита, овамо погледује.

ГРИЖУЛА: Јао што чујем? Зло, није добро, брајо, брајо!

ДРАГИЋ: Биједан Драгићу! Вилу видим, а глас њеки чујем који ми од страха чини да ми душа одходи; а срце ми чезне да к вили придем, а не смијем ни знам што ћу.

ГРИЖУЛА:

Не ход' тамо,
   узма те узе!
Ове мало одвеж' узе,
   брајо.

ДРАГИЋ: Биједан; страх ме мори, а срце ми тужну гори да к вили придем, а не смијем тужан. Што ћу биједан? Што видим?!

Плако води вилу.

ПЛАКО: Бијела вило, тко лов лови и улови. Ти си наша, ако и нећеш. Тко од Плакира утјече, али не може од његове узе утећ. Свака охолас снижује се: хади к љувеному богу, - ти си његова робиња.

ВИЛА: Плако, Плакијер ја свакому вазда мио; Плакијер је урес од свијета; Плакир свакому радос дава, - да ли ће сада Плакир мени смрт бит? Пусти, ме, да од Плакира плакир имам.

ПЛАКО: Без Плакира ти не мож' плакир имат; а хоћу да и мој отац Љубав од овога лова плакир има. I веће не губи ријечи; и умиљено ходи, да т' не сломим охолас.

ДРАГИЋ: Биједан Драгићу! Одведоше ми вилу; тужан, што ћу? Куд ју водите? Јаохи, тужан, јаох, ах! Тко? Што је? Ајме, вило, душице, ајме, умријех, умријех! Одведоше ли те? Одведоше те, - умријех!

Овди Драгић од страха утече, а излази Вукосава и Станиша.

Седми призор[уреди]

ВУКОСАВА и СТАНИША


ВУКОСАВА: Станиша, ово наше дијете ми не находимо, ни, биједна, умијем ни знам што ћу.

СТАНИША: Вуле, с дјеце т' ми није сада нег се брижит, нег се тужит! Дјеца т' ми сада што луда и прелуда; а све, ер бич мајчин не раби, а ћаће се мало хају. Да је истом дијете здраво, а за човјечтво се не мари; да је дијете сито и одјевено, а буди осласто како му драго; да му стари оставе хране, а буди луд и без памети, дјевојком га свак затјече. Лудос влада, моја сестрице, данашњи дан, мудрос је погрђена. Дјеца удрише, како коњи без узде, у поље од свијех злијех дјела, а није тко да их уздом од разума устегне. А кад из млада залуде, у лудости се и старају; а гди није стараца разумнијех, тешко дому, тешко селу, тешко граду! Мудрос уздржи свијет у добру, а лудос у злу; лудос расипље и расчиња, мудрос умнажа и уздржи. Ма, биједан, у пустињи се вика: свак је глух на добро, глусијем се приповиједа; на лудости свак отвара уши. Има гдје су закони добри, разумни, гди је њих бич који луде фруставаше, који луде чињаше да нијесу луди; залудјеше и закони наши у нас лудијех! - Горо пуста, горо и глуха, теби говорим, теби се тужим, ер људи оглухоше, - не има се кому приповиједат!

ВУКОСАВА: Станиша брате, и ја виђу ер залудје свијет: старице се помамише младе се чинећи и вјетром се пасући; младе се без срама уздвигоше по фуњестрах у смијесијех, у језичењу, у гиздах, у магли и у вјетру, у неслушању старијех. Дјевојке без кралијеша, су ушима оволицијем за чут кугоди лудос а с очима вазда отвореним за узрит свудије, глухе на добар наук, пуне мисли лудијех; госпође од кућа безбрижне, мало умјетеоне. А гдје су главе без разума, ту чељад не море нег луда бит; а гдје није наредбе, ту је смећа; а гди се, мој брате, не моли Бог, ту није милости Божије. I ход'мо веће: овога дјетета изгубисмо ми.

СТАНИША: Што је овди ова врјећа, Вукосава биједна? Што ће овој бит?

ВУКОСАВА: Дај да видимо што је унутра. Ну да' ножић, да одперемо.

ГРИЖУЛА: Ах, у мртве, брајо, не тичи,

не вад' ножа,
   зла ти кожа;
пођи, пођи,
   већ не дођи!

Ох, ох, ох!

ВУКОСАВА: Биједна, сјетна, тужна!

СТАНИША: Несрјећан, што ово би? Бјежи, Вукосава, немани су!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 453 године.